Karl Bilt, jedan od dinosaurusa evropske politike, najbolje je primer sa čime se ovih dana suočavaju Beograd i Priština, dok ulaze u novu fazu pregovora. Bivši švedski premijer i izaslanik za Balkan kaže da Srbija i Kosovo imaju suvereno pravo da daju prednost Amerikancima nad Evropljanima, kada je reč o njihovim pregovorima, ali da to može „oslabiti njihovu perspektivu za pridruživanje Evropskoj uniji“.

Osim što zaista pripada (figurativno) dinosaurusima evropske političke scene, Karl Bilt i govori kao da je u današnjicu došao (figurativno) iz vremena kada su živeli dinosaurusi. Njegova zabrinutost nad sudbinom srpsko-albanskog dijaloga, pa pomalo i preteći ton, simbolizuju sve ono loše u Evropskoj uniji, zbog čega ovaj najbolji, najuspešniji projekat okupljanja država, može da propadne. Šveđanin je jedan od onih desetina evropskih političara, koji su bili u prilici da donesu Evropu na Balkan i da odvedu Balkan u Evropu, ali su svojom jalovom, birokratskom nezainteresovanošću umnogome kumovali stanju u kojem je Balkan danas. Kobajagi dobronameran prema Balkancima, Karl Bilt upozorava da Beograd i Priština mogu da „oslabe perspektivu za pridruživanje EU“, ako odluče da dil naprave pod okriljem SAD, a ne EU.

Dakle, čuvene reči „evropska perspektiva“ i dalje stoje kao nešto najviše i najsvetije što EU nudi kandidatima sa Balkana. Ništa više. Na Balkanu više ne reaguju na ove reči, predugo su ih slušali i znaju da one nemaju nikakvo sadržinsko značenje. Evropa je godinu dana bila odsutna iz srpsko-albanskog procesa, bavila se sobom, svojim funkcijama i nameštenjima. I kada se ponovo pojavila na sceni, rekla je – evropska perspektiva. I njen novopostavljeni izaslanik Miroslav Lajčak nije mnogo odmakao od te retorike. Iako je spektakularno najavljen od francuskog i nemačkog ministra spoljnih poslova, kao onaj koji će rešiti probleme, Lajčak ponovo donosi na Balkan virus tradicionalno usporene i neefikasne evropske diplomatije.

U momentu kada Ričard Grenel objavljuje da će Aleksandar Vučić i Hašim Tači imati sastanak u Beloj kući 27. juna, Lajčak u Prištini kaže da ima datum nastavka dijaloga, ali ne želi da ga saopšti, jer mora da se o tome još dogovori sa evropskim partnerima!? Zar za godinu dana niste bar to mogli da dogovorite, ako već nemate neku suštinsku, konkretnu ideju oko rešavanja srpsko-albanskog čvora? Njegovo prvo putovanje na Balkan, u novoj ulozi, imalo je veliku simboliku u tome što je u dolasku „zaglavio“ na aerodromu u Cirihu, pa mu je let otkazan, a u pomoć je pritekla ne-članica EU Švajcarska i pozajmila mu avion da otputuje nekako u Prištinu.

Sa druge strane, američki sto za pružanje dobrih usluga radi besprekorno. O njemu nema mnogo informacija, ali jasno je da se stvari kreću. Već duže od godinu dana, koliko je EU bila „na odmoru“, Vašington preko ambasadora Grenela, drži na okupu pregovarače iz Beograda i Prištine i s vremena na vreme isporučuje poneki rezultat. Najpre je to bio sporazum o obnavljanju avio-saobraćaja, a potom i o železničkom saobraćaju i gradnji auto-puta… Za razliku od Lajčaka, Grenel nije imao problem sa transportom na Balkan, putovao je iz Berlina gde je bio ambasador, malim avionom američke vlade, koji je imao na raspolaganju za svoje posredničke aktivnosti.

Sastanak u Beloj kući možda neće doneti preokret u srpsko-albanskom dijalogu (možda ne baš istog dana), ali će ga sigurno ubrzati i usmeriti u pravcu koji smo već nekoliko puta gledali i koji se pokazao kao uspešan. To je pravac intenzivnog pregovaranja i to o konkretnim rešenjima, u krajnje suženim vremenskim rokovima. Sve je praćeno čvrstim i opipljivim obećanjima, ukoliko sporazum bude postignut, odnosno jasnim posledicama ako rezultat izostane. I svi pregovarači to dobro znaju, jer im posrednici to otvoreno i govore. Nema nikakve „perspektive“, „ohrabrivanja“, „otvorenih vrata“, nema svih onih pažljivo smišljanih reči, koje slušamo već 17 godina (od Solunskog samita EU-Balkan), a koje ustvari ne znače ništa.  Balkan danas, a naročito Srbi i Albanci, treba oberučke da prihvate dobre usluge SAD, jer one neće večno trajati. A u isto vreme znajući da samo uz takvo posredovanje mogu da ostvare svoje evropske ciljeve. Evropa će biti tu i kada rešenje za Kosovo bude doneto, voljom Srba i Albanaca. Biće tu da ubrza transformaciju njihovih društava posle razrešenog konflikta u modernu i integrisanu evropsku zajednicu. Evropa će od tog trenutka raditi ono što najbolje ume. A do tada, rešavanje problema prepustimo onima koji to najbolje rade. Ne zaboravite i rat u Bosni je završen potpisivanjem sporazuma u Jelisejskoj palati u Parizu, ali mir je dogovoren i sklopljen tri nedelje pre toga u Americi, u Dejtonu. I danas, četvrt veka kasnije, ovaj istorijski sporazum niko ne zove „Pariski“, već isključivo „Dejtonski“, jer to je jedino ispravno.