Podela Kosova je bez premca najdugovečniji koncept za rešenje najtežeg od svih balkanskih pitanja. Iako je niko nikada (do skoro) nije stavio na sto kao zvaničnu inicijativu, podela svih proteklih decenija lebdi iznad pregovaračkih stolova kao model za izlaz. Neželjena i nepopularna, na uticajnim adresama uvek je nailazila na momentalno odbijanje, ali ona se uvek vraćala kao pitanje, spekulacija, analitički model, provokacija… Kao zabranjena knjiga, koju od ruke do ruke čitaju milioni ljudi.

Ako je uvek bila “babaroga”, zašto su se uvek njome bavili i zašto su se uvek trudili da je diskvalifikuju kao – “otvaranje Pandorine kutije” i pokretača “domino efekta” na Balkanu? Treći “argument” za njeno odbacivanje protivnici podele nisu uspeli da pronađu za bar dve decenije koliko već ona lebdi nad kosovskim problemom. Ako podela nikada nije bila ozbiljna opcija, zašto se njom bavila, na primer, čuvena i odavno zaboravljena Kontakt-grupa još 2005. godine, kada je u svojim “Rukovodećim principima za rešenje statusa Kosova” izričito odbacila mogućnost promene teritorije Kosova, kao i njegovu podelu?

Sva druga rešenja koja su se u međuvremenu nudila i donosila, nisu dovela do rešenja problema. Ni proglašenje kosovske nezavisnosti, ni, sa druge strane, vraćanje Kosova u ustavni sistem Srbije, niti sva druga među-rešenja, poput Ahtisarijevog plana, pa i Briselskog sporazuma…

Džon Bolton je nedavno izgovorio naglas ono o čemu su mnogi koji se bave kosovskim pitanjem već dobro znali – podela JESTE bila na stolu, još od 2018. godine (što je važno), ali da to nije bio koncept Vašingtona (što je manje važno). U čemu je tajna vitalnosti ovog koncepta, a samim tim i pitanje – zašto je on toliko dugo u opticaju, uprkos neprestanom i upornom odbijanju?

Nije tajna da je podela Kosova (razgraničenje, teritorijalna razmena…) opcija koja odgovara Beogradu i koja bi mogla da vodi u dugoročni kompromis sa Albancima. Podela se našla na stolu upravo zbog toga što je Beograd promenio svoj fokus prema kosovskom pitanju i iz tradicionalne negatorske (znamo šta nećemo) pozicije, dolaskom Aleksandra Vučića prešao na kolosek real-politike, tražeći rešenje koje može okončati problem (znamo šta hoćemo). Niko nije mogao ostati ravnodušan prema tako krupnoj promeni u poziciji zvanične Srbije. Naročito su protiv toga bili kosovski Albanci, koji su, većinom, podelu Kosova doživeli kao smrtnu presudu za svoju idealizovanu državnost, pokazujući istu onakvu pretpolitičku psihologiju, kakvu je imala Srbija do pre desetak godina. Ili država – ili ništa. Izuzetak je bio Hašim Tači, koji je i po rečima Boltona, diskutovao o ovoj ideji, ali njegov pregovarački autoritet je, izgleda, nepovratno propao nedavnim objavljivanje optužnice, koju je protiv njega podigao specijalizovani sud za zločine OVK.

Odstranjivanje Tačija kao pregovarača, samo je poslednji u nizu napora da se podela ukloni sa stola kao moguća opcija. I po rečima Timotija Lesa, britanskog diplomate i istraživača, “ubijanje” podele bilo je motiv za uvođenje taksi na srpsku robu i dovođenje radikalnog Aljbina Kurtija za premijera Kosova. U sponzorima ovih triju akcija, a to je bez sumnje Evropska unija, pre svih Nemačka i Francuska, vidimo najčvršće protivnike podele Kosova. Berlin i Pariz su najveći zagovornici teorije da će podela “otvoriti Pandorinu kutiju” ili će “izazvati domino efekat” na Balkanu, bez ikakve dalje eksplikacije. A naročito bez odgovora na pitanje – ako Srbima i Albancima to odgovara, zašto biste vi to sprečavali?

Protivljenje rešenju koje bi potencijalno prihvatili Srbi i Albanci, direktno radi protiv sporazuma i nagoveštava još dugo, dugo tavorenje procesa i faktički njegovo novo zamrzavanje. Protivljenje podeli, a u isto vreme nepostojanje nijednog drugog koncepta, a to upravo radi EU preko Berlina i Pariza, jednako je zaustavljanju dijaloga i obeshrabrivanju svih onih koji žele rešenje, a to su pre svega Srbi i Albanci. U ovoj tački se strategije EU i Rusije sasvim poklapaju, s malom razlikom što se EU ponaša kao nekada Srbija – zna šta neće, dok u Moskvi veoma jasno znaju šta hoće, a to je očuvanje Kosova kao trajno nerešenog, konfliktnog i neuralgičnog pitanja. Američki zaokret u tom pogledu bio je od ogromne važnosti i nagoveštavao je ulazak u završnicu. Država koja je ubedljivo najuticajniji promoter kosovske nezavisnost, njen najjači međunarodni zaštitnik, imala je dovoljno autoriteta i smelosti da prihvati koncept podele, bar kao temu za razgovor, jer je s pravom zaključila da baš to mogu biti vrata koja bi vodila do sporazuma i rešenja. Takvu smelost i autoritet od Evropljana do sada nismo mogli da vidimo, osim kada je trebalo torpedovati svaku priču o razgraničenju. Novi briselski razgovori ne upućuju na to da će se u takvoj strategiji išta promeniti i zato bi što brži povratak Vašingtona u pregovarački proces bio više nego poželjan. Ako želimo rešenje.