Tek što je pre dve nedelje preuzela predsedavanje EU, Nemačka je krenula oštro prema Srbiji. Doduše, ne zvanično, iz vladinih kancelarija u Berlinu, ali sa „nemačkog talasa“ (Dojče vele) stigao je zahtev – suspendovati pregovore o članstvu u EU sa Srbijom, sve dok je na vlasti Aleksandar Vučić. Nije naročito važno što je nemačko predsedavanje tek počelo, jer ona predsedava Evropskoj uniji ko god da je formalni polugodišnji predsedavajući. Važno je to što Nemačka, njeni zvaničnici, njena javnost, stručnjaci, a naročito mediji, već duže predvode talas diskvalifikacije Srbije kao mogućeg člana velike evropske porodice. U poslednjem, onom na „Dojče vele“, Srbija se označava kao „nedemokratska zemlja“, a do tog zaključka dolazi se pomoću, sve do jedne, pogrešne (namerno) premise: na primer – demonstracije u Beogradu su bile „masovne“, protiv Vučića je demonstriralo „na desetine hiljada ljudi“, a on je na njih „slao jurišnike“ (to su oni policajci koji su sprečili vandale da demoliraju Skupštinu). I kao prava poslastica iz rubrike „Nije se desilo“, DW konstatuje da je ovakav manir Vučić naučio od Slobodana Miloševića, koji mu je bio mentor (!?), jer je poput njega „mutirao od komuniste do nacionaliste“!?

Besmisleno je polemisati sa autorom ovako besmislenog teksta, ali sasvim je smisleno ukazati da u nemačkoj javnosti, pa i politici već duže postoji vrlo jasna pravilnost u tretiranju Srbije, a posebno Aleksandra Vučića, kao nedostojnih evropskog, a posebno nemačkog, napora da ih se uključi u Evropu. Samo pre dva meseca, nemački mediji predvodili su evropsko zgražavanje nad Vučićevom zahvalnošću Kini i njenom predsedniku za pomoć koju su uputili Srbiji, onda kada je EU zatvorila svoje granice za kupovinu zdravstvene opreme. Ponavljali su da je u pitanju strateški zaokret Srbije od EU ka Kini, da bi se odmah ispostavilo da je to najobičnija glupost, i da Srbija čak i u danima pandemije čvrsto drži sve svoje evropske veze, od najvišeg nivoa, pa do primanja, ali i slanja humanitarne pomoći (u Italiju na primer). Prvog momenta, kada je to bilo moguće, srpski predsednik sastao se licem u lice sa najvišim evropskim funkcionerima u Briselu, ali i sa predsednikom Francuske u Parizu, kao i putem video-veze sa kancelarkom Merkel.

Bez obzira na to, nemački talas sumnjičenja Srbije ne posustaje. Bez obzira na više nego jasnu i na najvišem nivou ponovljenu okrenutost Srbije Evropskoj uniji. Ne samo u javnosti, nemački uticaj na pitanja koja se tiču Srbije, a pre svega na Kosovo, odskora je neskriveno destruktivan. Torpedovanje pregovora Beograda i Prištine, pod okriljem Sjedinjenih Država, bez sumnje je bilo vođeno iz Berlina. Cilj je bio prekinuti angažovanje Vašingtona u rešavanju najkomplikovanije balkanske krize i po svaku cenu vratiti proces pod okrilje EU (tj. Nemačke). Tu cenu najdirektnije plaća Hašim Tači, što nas ne zanima previše, ali plaća je i Srbija time što se jedan obećavajući proces drastično usporava, a možda i potpuno zaustavlja. Timoti Les je u pravu kada kaže da posao Miroslava Lajčaka nije da pronađe rešenje za Kosovo, već je njegov posao da spreči SAD da to pitanje reše podelom Kosova. Treba li isticati da je Lajčak došao na mesto izaslanika za Kosovo uz podršku Nemačke i treba li podsećati da je Berlin predvodnik u protivljenju teritorijalnom razgraničenju, kao modelu za rešenje kosovskog pitanja?

Srbija u Nemačkoj ne treba više da traži glavnog promotera za svoj evropski put. Ne treba da u njoj vidi čak ni strogog razrednog starešinu, koji nas neprestano disciplinuje i tera na rad, a sve u dobroj nameri da na kraju godine položimo sa uspehom. Nemačka nije ni jedno ni drugo, ona je otvoreni i sve aktivniji zagovornik usporavanja srpskog puta ka Evropi, a po glasovima sa Dojče vele i zagovornik njenog potpunog isključivanja iz evropske priče. Stvari, naravno, mogu da se preokrenu, čak i preko noći. Za Srbiju nije lako da protiv svog strateškog interesa broj 1 (ulazak u EU) ima ubedljivo najmoćniju evropsku državu. Ali cena tog preokreta za Srbiju jednostavno nije prihvatljiva, a to je – priznavanje Kosova u njegovim postojećim granicama. To je sve što Nemačka očekuje od Srbije, ali to od Srbije ne može da dobije, ko god da je njen lider.

Briselski razgovori o Kosovu koji su nastavljeni jesu prilika za Srbiju da, kao i do sada, demonstrira punu kooperativnost, ozbiljnost i odgovornost, tragajući za rešenjem, ali istovremeno čuvajući svoj vrhunski državni interes. Na takvoj politici proteklih godina uspela je da preokrene svoju međunarodnu poziciju u vezi sa Kosovom i da vrati na pregovarački sto ono što je bilo izgubljeno. Takvu politiku respektuju čak i u Vašingtonu, ubedljivo najuticajnijem promoteru (i inicijatoru) kosovske nezavisnosti, ali ne i u Berlinu. Njegov odnos prema Srbiji, a naročito prema njenom lideru Vučiću, odavno već nije partnerski, promoterski, pa čak ni dobronameran. On već isuviše podseća na nemačku poziciju s početka 90-tih, kada je snažno agitovala za međunarodno priznanje Hrvatske, čemu se na primer protivila Velika Britanija, što je bez sumnje vodilo eskalaciji sukoba na Balkanu. Treba se, međutim, uzdati u to da je odnos ostatka Evrope prema Nemačkoj danas drugačiji, naročito je drugačiji odnos SAD prema Berlinu, a najvažnije je to današnja Srbija nema apsolutno nikakve veze sa Srbijom od pre tri decenije. Na sreću. A Aleksandar Vučić je rado vidjen gost i partner i u Vašingtonu  i u Parizu i Moskvi. Ubedjen sam i u Berlinu, ako dobro razmisle šta hoće na Balkanu.  I ma šta o tome mislio Dojče vele.