Ono što je nekada bila trka u proizvodnji atomske bombe, pa trka u svemiru za lansiranje satelita, prvog čoveka, putovanja na Mesec, zatim dugogodišnja trka u naoružanju, danas je trka za pronalazak vakcine protiv Kovida 19. Ništa manje nije uzbudljiva, niti manje važna za primat u globalnim političkim i ekonomskim odnosima. Onaj ko prvi bude pronašao vakcinu, neće nužno biti i pobednik. Pobednik će biti onaj ko bude prvi uverio svet da je njegova vakcina efikasna i bezbedna, a pritom i (finansijski) dostupna milionima ljudi. Šampion će biti onaj kome će ljudi verovati, jer ulog je najveći koji može da postoji – život svakoga od nas.

Vest da su već pronašli vakcinu ili da su u završnoj fazi testiranja, do sada su objavili mnogi među najvećima – Britanci, Kinezi, Rusi, za njom se traga na desetinama naučno-istraživačkih instituta širom sveta. Sve govori da ćemo uskoro biti u prilici da biramo iz manje ili više široke ponude čiju ćemo terapiju primeniti. Čime ćemo se rukovoditi prilikom tog izbora, a on će biti životno važan za milione naših ljudi? Da li će to biti politička odluka, zasnovana na političkim interesima naše države, ili ćemo izabrati najzdraviju opciju, ma od koga da dolazi.

Možda je surovo, ali i oni koji nam budu nudili vakcinu, radiće to i iz političkih motiva, ne samo zdravstvenih i komercijalnih. Kovid-diplomatija je od marta naovamo možda jedina diplomatska grana koja postoji u svetu. I neće se završiti sve dok milijarde ljudi ne budu pelcovani protiv korone.

Kako sada stoje stvari sa pronalaskom vakcine? Tim sa Dženerovog instituta na Univerzitetu Oksford pronašao je vakcinu, kažu da je delotvorna, a u želji da to nedvosmisleno i dokaže, šefica tima, profesorka Sara Ketrin Džilbert, prve doze dala je svojoj deci, 21-godišnjim blizancima! I u Kini tvrde da su na korak do uspeha. Istraživači i laboratorija Cansino Biologics su dobili dozvolu za testove na ljudima, a opit će se obaviti u redovima kineske armije. Slično je i u Rusiji, utoliko što i kod njih vojska (Ministarstvo odbrane) rukovodi istraživanjem i testiranjem, koje je navodno u završnoj fazi.

Neće proći mnogo, i Srbija će se naći pred izborom čiju će vakcinu kupiti i dati svom stanovništvu. Sada već nema sumnje da ćemo imati izbor i to je odlična okolnost. Ali taj izbor neće biti nimalo lak. Da li ćemo se rukovoditi uverenjem da je dobra ona vakcina koju je pronalazač testirao na rođenoj deci, ulažući u svoj kredibilitet ono najvrednije što ima, ili ćemo ići logikom bratstva, “čeličnog prijateljstva” ili nekim sličnim ne-medicinskim rezonom. Pritisci će svakako postojati, ne samo sa političke, već i sa ekonomske ravni, jer anti-kovid vakcina će uskoro biti nešto poput vode u pustinji. Ono bez čega se ne može.

I Srbija će, dakle, biti u poziciji da kupuje od onoga u koga ima najveće poverenje i moraće da odgovori na pitanje – da li veruje najuglednijim svetskim (nedržavnim) laboratorijama, ili veruje strogim, militarističkim državnim sistemima, koji vole da sve drže u svojim rukama. Da li veruje testu u koji se ulaže najveća moguća cena, ili veruje netransparentnim institucijama Istoka, koje su uveliko na “optuženičkoj klupi” zbog skrivanja podataka o epidemiji i zataškavanja njenog izbijanja.

Srbija je već imala iskustvo sa kineskom kovid-diplomatijom, kada je egzaltirano dočekala prvi kontingent pomoći, dok je EU držala zatvorena vrata za izvoz zdravstvenog materijala. To iskustvo nije bilo dobro za imidž Srbije u svetu, a ubrzo se pokazalo da neuporedivo veća i kvalitetnija pomoć stiže sa druge strane, iz Evrope pre svega, pa je tako u odnosu na podršku iz EU i Norveške, na primer, kineska pomoć ostala minorna.. Kao i tada, u martu, Kina će sada vakcina-diplomatijom, ponovo nastojati da ostvari propagandni uticaj u malim i siromašnim državama, sasvim sigurno i u Srbiji. Ima za to i razloge, Srbija je smatra velikim prijateljem, njenu politiku podržava u svetskim forumima i time na delu pokazuje da joj je stalo do dobrih odnosa.

Uz Belorusiju i Rusiju, Srbija je jedina evropska država koja je pred UN podržala deklaraciju u korist Kine, kojom se zlostavljanje ujgurske manjine na zapadu te zemlje tretira kao borba protiv terorizma i ekstremista. U društvu podržavalaca Srbija je sa Saudijskom Arabijom, Severnom Korejom, Iranom, Pakistanom, Kubom, Sirijom, Jemenom, Venecuelom… Srbija je, takođe, za razliku od EU kojoj teži, podržala novi kineski zakon, kojim se narušava dosadašnji status Hong Konga. Da li će dolaskom vakcine odluka Srbije ići istom, političkom linijom podrške velikom prijatelju? Ili će, ipak, pratiti zahteve zdravstva i kvaliteta. A pri tome, moramo znati da je Velika Britanija, na primer, bacila 200 kineskih respiratora jer su bili neispravni i opasni po život pacijenata, a da su Španija i Francuska takođe morali da se otarase velike količine zdravstvene opreme iz Kine, jer je bila neupotrebljiva. Ako su rukavice ili zaštitna odela bili beskorisni, zašto bismo verovali da je vakcina ispravna?

Izbor vakcine će svakako biti i politički izbor, ne samo zdravstveni. Ali, cena za eventualno loš izbor neće biti samo nečija kritika, pa i postepena samoizolacija Srbije od zemalja čijem partnerstvu teži, već će se ticati zdravlja svakoga od nas. U tom izboru, donosioci odluka moraju imati u vidu da ni na izborima 21. juna, niti na bilo kojim prethodnim izborima u poslednje dve decenije građani nisu podržali povratak u vreme 90-tih, kada smo zaista bili izolovani od celog sveta, uzalud očekujući pomoć od “sila” sa Istoka.