Nikad kraja razočaranjima za antiglobaliste, suvereniste, populiste, sve one koji su u pandemiji Covida 19 videli konačni kraj sveta kakvog poznajemo. Povratak sebi, nacionalnim granicama, nacionalnom ponosu i robi proizvedenoj kod kuće, bila je po njihovom mišljenju gotova stvar i pitanje trenutka. Propast poretka otvorenih granica, globalne proizvodnje i trgovine, globalne razmene informacija, ideja i investicija, radovala je mnoge poslednjih meseci, pa i po cenu hiljada ljudskih žrtava i nemerljive ekonomske štete. Ipak, i sada će ostati razočarani jer njihova „vizija“ se ne ostvaruje, baš kao ni posle finansijske krize 2008, kao ni posle 11. septembra, kao ni posle antiglobalističkih protesta u Sijetlu 1999, kao ni posle Bregzita, kao ni posle Trampovog dolaska na vlast…

Razočarala ih je grupa od 27 ljudi, ne baš običnih, već lidera svih članica EU, koji su aminovali trošenje 1,8 hiljada milijardi evra u narednih sedam godina. Od toga, 750 milijardi evra za saniranje rana nastalih od Korone, što je novac veličine polovine ruskog GDP-a. Ceo evropski budžet, a naročito njegov gigantski fond za oporavak od pandemije ostaće upamćen ne samo po svom finansijskom zamahu, već mnogo više kao brutalan odgovor na sve dosadašnje projekcije sa početka teksta. Evropski lideri su na najopipljiviji način demantovali da Unija slabi ili se čak raspada, što se godinama sa zluradošću očekuje i u njenim populističkim pokretima, ali mnogo više van njenih granica, posebno prema Istoku. Demantovali su i čuvenu tezu da u EU više nema solidarnosti, da su pogažene njene temeljne vrednosti zajedničkog tržišta i otvorenosti njenih ekonomija… Gde ćete veće solidarnosti od toga da se u ime svih država članica, pa i onih najmanje razvijenih, na međunarodnom finansijskom tržištu zadužuje – Evropska komisija, dakle jedinstvena EU? Krajnje uprošćeno, za deo dugova koje bude koristila Bugarska, na primer, garantovaće i jedna Holandija, na primer. Ovom odlukom, EU je preko noći neslućeno podigla svoj kredibilitet, pre svega kod sopstvene javnosti, naročito u onim državama u kojima su evrofobični glasovi postali sve jači. Njen projekat je na dugi rok dobio preko potrebnu snagu i simpatiju, obnavljajući optimizam prema najuspešnijoj integraciji koju je svet ikada video.

Hrvatski deo kolača težak je 22 milijarde evra. Poređenja radi, to je iznos koji Hrvati zarade od turizma za dve godine, ili, sa druge strane, dva godišnja budžeta Republike Srbije. Da bi „povukla“ ovaj novac, Hrvatska će morati da se potrudi da napravi dobre projekte, da reformiše svoje i dalje nereformisane sektore (pre svega javnu administraciju), a sve to će je u narednih sedam godina učiniti još razvijenijom, organizovanijom i bogatijom.

Srbija, nažalost, ne učestvuje u ovoj raspodeli, jer još nije članica Unije. Svi oni koji nalaze manu u ogromnom evropskom paketu podrške, rečima da nema besplatnog novca, da je pitanje šta će morati da urade zauzvrat… zlonamerni su i neuki autsajderi, koji ne žele dobro svojoj zemlji i govore o „kiselom grožđu“. Pripadnost klubu, zvanom Evropska unija, sigurno ne čini njegove članove stopostotno srećnim, ali iz njega (više) niko ne želi da izađe. Između ostalog i zbog ovakvih odluka, kojima se članovima omogućava da mnogo lakše i sa što manje štete izađu iz nepredviđenih kriza i katastrofa, kojih će u budućnosti biti, nažalost i više i češće. Srbija može i treba da žali što već nije postala članica EU, ali od toga nema preterane koristi. Novi briselski budžet i paket ekonomske podrške samo su još jedno snažno podsećanje na to koliko je važno ubrzati kretanje ka EU. A od toga je neodvojivo, najpre, ili uporedo, rešavanje pitanja Kosova. Upravo je reč o strategiji i o koracima koje preduzima i o čemu neprestano govori srpski predsednik Vučić. Sada bi već i najvećim oponentima morala da bude vidljiva direktna linija od rešavanja kosovskog pitanja ka punom članstvu Srbije u EU, a samim tim i pripadnosti zaštićenom, solidarnom i bogatom okviru u kojem je stalni razvoj neminovnost. Brzina kretanja po ovoj liniji za Srbiju je životno važna. Svaka godina, pa i svaki dan tavorenja na tom putu moći će lako da dobije svoj brojčani iznos, što u propuštenim milijardama podrške, što u neotvorenim radnim mestima, investicijama koje su nas zaobišle, neizgrađenim bolnicama i školama… Evropa je prošle nedelje potvrdila da je otvorena i da je rešena da ostane solidarna i bogata. Ima li Srbija i dalje dilemu da li treba da joj se pridruži?