Na selu govore da se posao sklapa „na dnu njive“, a ne na njenom vrhu, kada je sve gotovo. Ubeđeni da je sve već završeno proglašenjem nezavisnosti Kosova, niko iz uticajnog sveta nije želeo da razgovara sa Srbijom o nekakvim ustupcima ili bilo kakvoj promeni „realnosti“ za koju su smatrali da mora biti prihvaćena. Ipak, razgovori su u jednom momentu krenuli, pa makar i „na vrhu njive“, ali, korak po korak, stvar se vraćala prema početku, prema „dnu njive“, gde su se pregovarači približavali prirodnom mestu za fer-dogovor. Srbiji i Aleksandru Vučiću kao njenom glavnom pregovaraču bile su potrebne godine i ogroman trud samo da postave tu početnu „realnost“ na realnu ravan, a ona je jednako udaljena i od pune kosovske nezavisnosti, koliko i od takozvanog vraćanja Kosova u ustavni poredak Srbije, ma šta to značilo.

U tom međuprostoru, u kojem je jedino moguće pronaći političko, kompromisno rešenje, koje nikoga neće ostaviti bez obraza, ali i nikoga neće proglasiti apsolutnim pobednikom, nalazimo se i danas, skoro deset godina otkako je priča o Kosovu vraćena za pregovarački sto. Čak i kada danas neko (Avdulah Hoti) pokuša da vrati stvari na početak, pričom da se u Briselu već piše konačni sporazum o Kosovu, a da to niko iz Brisela ne demantuje, realnost je neumoljiva. Pregovarači su daleko od obavljenog posla, u zoni su u kojoj se istinski pregovara, bez hitrih konačnih rešenja, bez trikova sa jednostranim potezima, bez nametanja i ucena, bez svega onoga čime su upravljali balkanskim pregovorima u poslednje tri decenije.

U Evropskoj uniji, koja je posle duže pauze zbog sopstvene pasivnosti, ponovo preuzela vođenje dijaloga, kao da se trude da ignorišu tu realnost. Njihova pristrasnost (u korist Kosova) mnogo češće izbija u prvi plan nego njihova deklarativna neutralnost u vođenju procesa. Ako Emanuel Makron može da kaže da će Francuska pomoći Kosovu u pregovorima sa Srbijom, prirodno je da niži činovnici, izvestioci Evropskog parlamenta za Srbiju, odnosno Kosovo, slede istu lobističku logiku. Kada je već tako, onda je takođe prirodno da Srbija i njen lider jasno ukažu na pogubnost takve pristrasne pozicije EU i da je podsete da ona mora biti statusno  neopredeljena, jer samo na taj način će moći da ima puni kredibilitet odgovornog i dobronamernog medijatora.

A kad već i sama polako uvodi u javnost priču o „konačnom rešenju“, EU bi trebalo da ima spremne još neke elemente kojima će u jednom trenutku morati da podupre svoj narasli entuzijazam za rešavanje problema u svom dvorištu. Na primer, garancije Srbiji da će u određenom trenutku postati punopravna članica Evropske unije.

Da – reći će svi odreda u Briselu, nerealno je davati takve garancije, jer zemlja kandidat (Srbija) mora da prođe dugotrajni i zahtevni pregovarački proces sa EU i da ispuni kriterijume… To je tačno, ali je takođe tačno da je odluka o proširenju (primanju novih članica u EU) par excelence politička odluka, a da će se forma lako prilagoditi političkoj odluci, ukoliko ona prethodno bude doneta. Nećemo ići predaleko u prošlost. Način na koji su 2007. u EU primljene Rumunija i Bugarska, na primer, potvrđuje primat političkog nad formalnim. Oba naša istočna suseda i dan danas, 13 godina kasnije, pod pritiskom su Brisela da ispune neke od evropskih standarda koje nisu ispunile u pristupnom procesu. Ali, njihova tranzicija je formalno odavno završena, one su stabilne i prosperitetne članice EU, formalno jednake sa ostalima.

Kosovski slučaj je idealna prilika za EU da pokaže da je prevazišla dezorijentisanost, koja je paralisala još u junu 2016. kada su je Britanci napustili. Posle istorijske odluke o gigantskom kovid-budžetu solidarnosti za sve svoje članice, kosovski proces je sjajna prilika za EU da potvrdi da je zajednica sa snagom i vizijom jasne budućnosti. Da bi to ostvarila, ona treba da upravlja kosovskim dijalogom tako da on dobije jasne, predvidive i opipljive koristi za oba aktera – Beograd i Prištinu. Vreme je da se o tome jasno obaveže. Što se tiče Srbije, to može biti evropsko jasno i potpisano obavezivanje da će postati članica EU dve godine od momenta sklapanja sporazuma sa Prištinom. Ovakav način jedini je kojim EU može da, sa jedne strane, odagna primedbe o pristrasnosti, a sa druge da stekne puni kredibilitet kod ključnog i nezamenljivog pregovarača u konfliktu koji želi da reši, a to je Srbija.

Sve drugo je isprazni briselski rečnik, i politika, koje gledamo već 17 godina (od Solunskog samita) i koji na Balkan nisu doneli promenu. Sve drugo je obeshrabrivanje promena i negacija javno proklamovane evropske politike, a to je uključivanje Srbije i Balkana u svoje redove. Sve drugo ustvari nije evropska, već nečija druga politika, koja ne želi da Srbija i Balkan budu deo uređene i prosperitetne evropske porodice. To je politika koja želi da ovaj region večno ostane poprište konflikta siromašnih i sve malobrojnijih naroda, koji iščezavaju u nadi da će ih spasiti mitska moć njihove daleke pravoslavne braće. EU ne želi ovakav Balkan, ali to treba jasno da pokaže.