Koliko god da je izlizana, etiketa koja se godinama lepi uz ime Aleksandra Lukašenka da je “poslednji evropski diktator”, teško se može negirati. Možda nikako, a i zašto bi? Njegova Belorusija jeste “crna rupa” u demokratskoj Evropi. Dovoljno je pogledati mapu članica Saveta Evrope, evropskih Ujedinjenih nacija, na kojoj je jedina tamna mrlja upravo Lukašenkova republika, kao jedina ne-članica panevropske organizacije.

Brkati autokrata iz Minska možda broji poslednje dane svoje vladavine, ali neka se o tome staraju on i njegovi protivnici kod kuće. Nama je interesantna upotreba simbolike njegove vladavine na srpskoj političkoj sceni, a u vezi s tim shvatanje termina “diktatura”, “autokratija” i sličnih kojima ovdašnja opozicija često opisuje scenu na kojoj sama pokušava da ostvari neki rezultat. A još zanimljiviji odnos srpske opozicije prema autokratama, jer nisu joj baš svi odbojni. Neki su joj, ipak, prihvatljivi i poželjni.

Odavno su srpski opozicionari dobili lekciju o tome da ne žive u diktaturi i da Aleksandar Vučić nije diktator, već da uzrok svojih neuspeha ipak treba da potraže u sopstvenim redovima. Još pre sedam godina, tadašnji ambasador SAD u Srbiji Majkl Kirbi odbacio je i u to vreme neprestanu jadikovku opozicije da žive u diktaturi, rekavši da nije zabrinut za demokratiju u Srbiji, niti brine da li će Vučić postati diktator. “To što Đilas  može preko medija da napadne Vučića i sve to kaže, to nije znak diktature, naprotiv to je pokazatelj slobode medija i demokratije” – ovaj zaključak ambasadora Kirbija kao da je izrečen danas, a ne pre sedam godina.

Uporno nazivajući Srbiju diktaturom, opozicioni lideri neprestano porede Aleksandra Vučića sa Lukašenkom, a Srbiju sa Belorusijom, potvrđujući tako svoj tragični manjak ideja i inventivnosti. Ali ima tu i nečeg drugog. Stavljanje znaka jednakosti između Srbije i Belorusije, kao i Vučića i Lukašenka naročito je dobilo zamah (pogledajte samo opozicionu diskusiju na tviteru) nakon izbora 21. juna. Nema tog opozicionog političara i aktiviste, koji je propustio priliku da zalepi pljusku Srbiji i njenom predsedniku kao diktaturi i diktatoru, razume se, praveći paralelu sa Belorusijom i Lukašenkom. Niko se, međutim, nije dosetio, ili preciznije – usudio, da srpsku nazovi-diktaturu i njenog nazovi-diktatora uporedi sa Rusijom i Vladimirom Putinom. U redu, možda su Lukašenko i Belorusija već dugo stereotip “poslednje evropske diktature”, pa je posezanje za takvom paralelom očekivano. Ali, ima tu i nečeg drugog, osim uobičajene opozicione lenjosti duha.

Zaista je veoma teško zamisliti, da bilo ko od lidera anti-Vučićeve opozicije, pa i njenih viđeijih aktivista izgovori bilo šta loše o stanju demokratije u Rusiji, makar i kao asocijaciju na stanje demokratije (diktature?) u Srbiji. Da li, na primer, možete da zamislite da Sanda Rašković-Ivić, umesto Aleksandra Lukašenka pomene Vladimira Putina, kada je posle izbora kritikovala novi sastav srpskog parlamenta, kao jednostranački. Jednostavno, to je nemoguće zamisliti, iako takvo poređenje Sanda Rašković-Ivić sasvim opravdano može da napravi, budući da Putinova Jedinstvena Rusija apsolutno dominira Ruskom Dumom sa 338 deputata, uz satelitske komuniste Zjuganova i liberale Žirinovskog sa po 43 odnosno 40 poslanika. Zašto uvek – Lukašenko i Belorusija kada želite da kažete da je i Srbija autokratija? Zašto ne – Putin i Rusija?

U očima srpskih opozicionara Putin i Rusija jednostavno nisu primer autokrate i diktature, štaviše, oni su često poželjni saveznici pa i prijatelji Srbije, kakvu oni žele da izgrade. Poređenje Srbije sa Belorusijom je naročito pojačano poslednjih dana, kada su opozicionari, izgleda, zaključili da je Putin pustio niz vodu svog dugogodišnjeg prijatelja Lukašenka, pa je otuda njihovo gaženje po beloruskom lideru postalo još bezbednije i poželjnije.

Opšta konfuzija na srpskoj opozicionoj sceni, naročito je vidljiva u njenom odnosu prema Evropi, kojoj Srbija teži i Rusiji, koja takvim putem nije mnogo zadovoljna. Iz nekog nepoznatog razloga, srpska opozicija se često doživljava kao pro-zapadna, liberalna, sklona vrednostima savremene demokratije i otvorenog tržišta, neupitno pro-evropska. Stvari su, međutim, potpuno obrnute. Dok za prethodno navedenu predstavu o opoziciji gotovo da i nema dokaza, za njenu antizapadnu, rusofilsku, pa i nedemokratsku orijentaciju primera je je zaista mnogo.

Nisu mediji iz zapadne Evrope oduševljeno i čak uz direktne prenose izveštavali prošle godine sa protesta Đilasove, Jeremićeve i Obradovićeve koalicije u Beogradu, “kiteći” izveštaje nepostojećim desetinama hiljada demonstranata. To je radio državni ruski “Sputnjik”. Nisu pro-vladini beogradski tabloidi izmislili da Savezu za Srbiju “nije prioritet članstvo Srbije u EU”, već su to njegovi lideri rekli u oči evropskim ambasadorima u Beogradu. Nije niko od srpskih ministara bratski ubeđivao Kremlj da treba više da utiče na politička zbivanja u Srbiji, kako ne bi izgubio Srbiju i Balkan, nego je to zavapio Mlađan Đorđević, jedan od osnivača Saveza za Srbiju, desna ruka Dragana Đilasa…

Niko od opozicionih lidera, niti bilo ko od njenih viđenijih aktivista, nije se bavio ruskim brljotinama u Srbiji, otkrićem špijunske afere usred Beograda, na primer ili ponudom iz Moskve Aleksandru Vučiću da napravi koncentracionu vladu zajedno sa Đilasovim, Jeremićevim i Obradovićevim ljudima… O tome će, doduše stidljivo, ponekad pisati pro-vladine novine, iako i same ne želeći da stave na tapet zvaničnu Moskvu, pa optužuju nekakvu rusku “duboku državu” za podršku nasilju ispred Skupštine Srbije!? Šta to može da bude i šta je svrha “duboke države” u državi u kojoj je jedan čovek već 20 godina na neograničenoj vlasti, a posle ustavnih promena, ostaće na tronu praktično doživotno?

Zato će opoziciono orijentisani mediji, čija prefinjena publika ima zamerke čak i na demokratiju u Danskoj, naširoko, integralno i momentalno, preneti svaku reč koju Mlađan Đorđević objavljuje na opskurnom ruskom portalu “Regnum”, u svojim redovnim kolumnama ili intervjuima. Uključujući i to da je Vučić bez sumnje čovek Zapada, razapet između Brisela i Vašingtona, da je neiskren prema Moskvi i da zbog toga u Kremlju ne treba da se slikaju sa njim kada dođe u posetu… Đorđević je, makar, otvoren, iskren i praktičan kada traži jaku rusku intervenciju i uplitanje u srpske političke prilike, savetuje Rusiju šta mora da uradi  ako ne želi da “izgubi” i Srbiju i Balkan. Njegova misija nije ni skrivena, niti dvosmislena. Da li su bar upola takvi i mediji koji ekstenzivno objavljuju njegove stavove, kao i poštovaoci takve politike u Srbiji? Politike koju u Rusiji promoviše portal, čiji je prvi čovek Modest Kolerov 2012. proglašen personom non grata u baltičkim državama, jer je njegova agencija prepoznata kao nosilac ruske propagande u tom regionu, a on sam je pre ulaska u medijski biznis bio načelnik administracije predsednika Rusije za međuregionalne i kulturne veze. Imati ovakve prijatelje i političko-medijske pokrovitelje jeste legitimno, ali onda prestaje priča da je Srbija isto što i Belorusija. Na sreću, daleko je i od Belorusije, ali isto tako i od Putinove Rusije, na veliku žalost ljudi koji vode ono što je ostalo od srpske opozicione scene.