Udaljenost Beograda (ili Prištine, svejedno) i Vašingtona je oko 7.000 kilometara, što je osam do devet sati leta avionom, a to znači i mnogo kerozina. Aleksandar Vučić je s pravom nedavno poručio pregovaračima iz Prištine da ne troše badava gorivo za ovo putovanje, ako se nadaju konačnom statusu i priznavanju Kosova od strane Srbije. A pošto za put u Vašington srpska delegacija, na čelu sa predsednikom Vučićem svakako neće dobiti kerozin besplatno od NIS-a, već će ga platiti kao i svaka druga mušterija, red je da vidimo koje razloge Srbija ima za taj trošak.

Ne treba se obazirati na one evropske i domaće posmatrače, koji još od neodržanog junskog sastanka u Vašingtonu potcenjivački govore da je jedina svrha samita u Beloj kući zajedničko fotografisanje. Pogotovo se ne treba obazirati na njih sada, kada se jasno nagoveštava da će se pregovaračima pridružiti i predsednik Tramp. Sastanak u Beloj kući, ni onaj krajem juna, a naročito predstojeći početkom septembra, biće sve drugo osim pukog zajedničkog fotografisanja. Ako ni zbog čega drugog, da li je realno da najbliži Trampovi saradnici, a naročito sam američki predsednik, troše svoje neprocenjivo predizborno vreme na organizaciju i učešće na sastanku čiji će jedini domet biti – fotografisanje?

Ako već neće biti puka forma, a neće biti ni overavanje pune kosovske nezavisnosti o čemu je Vučić blagovremeno obavestio Prištinu, o čemu će se onda govoriti u Beloj kući? I o ekonomiji svakako, jer sve najave to potvrdjuju, pa i najnovija od savetnika za nacionalnu bezbednost Roberta O’Brajena, koji uz to dodaje da veruje i u prve korake u napretku mirovnog sporazuma. Dakle, ne SAMO o ekonomiji. Neće biti da se Bela kuća otvara, a predsednik Tramp pojavljuje na srpsko-albanskom dijalogu kako bi se olakšao prolazak kamiona sa “plazmom” i “jafa-keksom” preko Merdara.

Amerikanci su rešeni da donesu proboj u dugogodišnje srpsko-albansko pregovaranje, koje pod dosadašnjim vođstvom Evropske unije nije donelo rezultat. Koliko će u tome uspeti ne zavisi od Prištine, već zavisi od pozicije Srbije i onoga šta će sa sobom u Vašington poneti Aleksandar Vučić. Amerika i njen predsednik dočekuju pregovarače sa Balkana osokoljeni istorijskim diplomatskim uspehom na Bliskom istoku, gde su uspeli da “poguraju” Izrael i Ujedinjene Arapske Emirate da uspostave diplomatske odnose i time otvorili vrata za trajni mir u tom regionu. Tramp i saradnici, bez sumnje, i kosovskom pitanju prilaze sa istim entuzijazmom i očekivanjima – da reše stvar i konačno stabilizuju Balkan, okončavajući njegov najdugovečniji i najeksplozivniji konflikt. A da bi to postigli, potrebna im je mudrost i odlučnost iz Beograda. Za to im je potrebno da Beograd zna šta hoće, a ne samo šta neće. Nije dovoljno reći da će Srbija odbiti članstvo u EU ako prizna Kosovo, nije dovoljno reći da se sa Amerikom razgovara o ekonomiji, a da je za razgovore o status Kosova nadležna EU.

Upravo je Amerika, a naročito Bela kuća mesto gde se ne samo razgovara, nego se i odlučuje o statusnom pitanju Kosova, bez obzira na to što je nekada davno mandat za to pitanje sa UN prebačen na Evropljane. U poslednjih nekoliko decenija nema nijednog velikog međunarodnog kriznog žarišta koje nije rešeno bez vođstva, ili makar učešća SAD, što mi na Balkanu naročito dobro znamo. Pa ni mirovni sporazum za BiH ni posle četvrt veka niko ne naziva “Pariski”, gde je formalno potpisan, nego “Dejtonski”, po gradu u Ohaju gde je dogovoren i parafiran. Ni Ujedinjene nacije, ni Evropska unija neće i ne mogu da se zaobiđu u nekom aspektu rešavanja kosovskog pitanja, ali to nisu mesta gde se može doći do konačnog i kompletnog dogovora.

Zato Srbiji, ustvari, odgovara da se baš u Vašingtonu i otvori pitanje konačnog statusa Kosova i odnosa Srbije prema tom statusu. Baš u Vašingtonu, kao rodnom mestu kosovske nezavisnosti, kao faktoru koji je deceniju od proglašenja te nezavisnosti shvatio da problem time nije rešen i odlučio da otvori novu šansu za dogovor. Srpski pregovarači, a naročito predsednik Vučić su u dosadašnjim razgovorima sa predstavnicima Trampove administracije pokazali da su shvatili ozbiljnost i važnost ove prilike. A to će naročito imati priliku da pokažu 4. septembra u Beloj kući, gde će se sasvim sigurno povesti razgovori i o konačnom, kompromisnom rešenju za Kosovo, što je, uostalom, zajednički interes i Srbije i SAD.

Srpski predsednik ima sada posebnu priliku da potvrdi svoju politiku oko Kosova, kojom je “okrenuo igru” i od pređašnjih pozicija koje su se svodile na to da ne priznajemo Kosovo kao državu i tačka, krene u traženje kompromisa kojim će Srbija ipak dobiti nešto. Za podršku takvoj politici u Srbiji ne treba da brine, jer se i na nedavnim nasilnim desničarskim protestima pred Skupštinom pokazalo da je reč o par hiljada ljudi, sa sve ekstremistima uvezenim iz inostranstva. Pokazalo se da protivnici dogovora sa Prištinom nisu nikakav realan problem za srpskog predsednika, ali to mogu biti svi oni koji se nadaju sporazumu, a taj sporazum izostane. Pa da su se predstavnici UAE i Izraela vodili istraživanjem javnog mnjenja nikad ne bi postigli ovaj istorijski sporazum. Jer, posao lidera je da vodi narod a ne da ga sledi! Kao iskusan političar i državnik, Aleksandar Vučić sigurno dobro zna kakva je prilika za Srbiju propuštena prilikom poslednjeg važnog susreta jednog lidera iz Beograda i američkog predsednika – Miloševića i Klintona u Parizu pre 25 godina, prilikom potpisivanja pomenutog mirovnog sporazuma o BiH. Kada je na pitanje Bila Klintona: “Gospodine predsedniče, šta mogu SAD da urade za narod Srbije”, Milošević arogantno i bez ikakve državničke odgovornosti rekao: “Gospodine Klinton, i Vi i ja znamo da Osvald nije ubio Kenedija”. Bil Klinton je na to, sa pravom šokiran takvom bizarnošću, samo sklopio do tada otvorenu fasciklu sa dokumentima i napustio sastanak. Moramo biti uvereni da će Aleksandar Vučić imati spreman i dobar odgovor, ako uskoro bude u prilici da od Donalda Trampa dobije pitanje – “Gospodine predsedniče, šta Amerika može da učini za Srbiju”.