Ovalna soba u Beloj kući radi ovih dana kao prava diplomatska fabrika iz koje, jedan za drugim u nizu, izlaze sporazumi o rešavanju najkomplikovanijih svetskih žarišta. Samo ovog septembra je rešeno, ili je makar pokrenuto rešavanje, više svetskih kriza koje nadmašuju mnoge druge u prethodnim decenijama po svojoj dugotrajnosti i eksplozivnom naboju. Izrael i njegovi arapski susedi, Kosovo, avganistanska vlada i Talibani… sve teža od teže krize, čiji se decenijski tragični bilansi mere hiljadama poginulih, uništenim ekonomijama, beznađem za nekoliko generacija – sve su došle na sto u Ovalnoj sobi.

Samo je naša lokalna arogancija mogla da se zgražava nad uvezivanjem nekih elemenata bliskoistočne mirovne slagalice u kosovski post-konfliktni mozaik. Sa nebeskih visina i ispod oka su u Beogradu gledali na pominjanje Izraela, Jerusalima i Hezbolaha u dokumentu o ekonomskoj normalizaciji sa Prištinom, koji je u Beloj kući potpisao predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Kakve to veze ima sa nama – odjekivao je bes na društvenim mrežama, gde su domaći Čerčili i Kisindžeri secirali vašingtonski dokument sa još svežim potpisom predsednika Srbije. 

Odjekivala je njihova ogorčenost i mnogo pre vašingtonskog 4. septembra, ali jednako tupa i ograničena iluzijom o sopstvenoj superiornosti (protiv koje se takođe uporno bore na tviteru). Najpre je bilo katastrofalno što Vučić uopšte ide u Vašington, jer tamo, em okreće leđa Evropskoj uniji, em ide da prizna (preda) Kosovo. Kada je već tamo otišao postalo je tragično što upozorava da će napustiti sastanke ako domaćini budu nametali formulacije o priznavanju Kosova. Kada se to zaista i dogodilo i on izbacio sporne formulacije iz nacrta sporazuma, optužili su ga da je sve to izmislio, a kada je Ričard Grenel potvrdio da je na Vučićevo traženje bilo precrtavanja svih “Republika Kosovo” i sličnih formulacija, prešlo se na nove teme. Na bliskoistočne stavke “kosovskog” dogovora.

Zašto se petljamo u te stvari? Kakve veze mi imamo sa Izraelom i Palestinom? Odakle mu smelost (Vučiću) da proglasi Hezbolah terorističkom organizacijom? Šta će nam reći Iran i Liban? Govore oni koji istovremeno tuguju što je Srbija izopštena iz svetskih poslova, za razliku od Tita, valjda, koji je bio veliki jer je učestvovao u istim tim svetskim poslovima. O Iranu brinu isti oni koji preziru vlast u Srbiji zato što je u UN na strani – Irana. I kao vrhunac apsurda – užasnuti su što ćemo Hezbolah da proglasimo za terorističku organizaciju, jer – šta ako se zbog toga bombaši samoubice pojave i u Beogradu? Na sreću, posle svih ovakvih logičkih, političkih pa i etičkih ulupavanja, koncentrisali su se na famoznu stolicu u Ovalnoj sobi, i beskrajno pravljenje (loših) viceva na račun nje, Vučića u njoj, olovke u njegovoj ruci, fascikle za njegovim stolom… To je najviši domet ovdašnje čaršijske spoljnopolitičke analize.

Dani pre i neposredno posle Vučićevog i Hotijevog boravka u Beloj kući, pokazali su da je sporazum Beograda i Prištine jedan od nekoliko prvorazrednih svetskih događaja, koji dobijaju naslovne strane u novinama širom sveta. I veoma su međusobno povezani. Povezuje ih njihov američki domaćin i, razume se, njegov politički interes. Na pitanje – Kakve veze mi imamo sa Bliskim istokom, odgovor je vrlo jednostavan – povezuje nas interes. Interes Amerike da pomogne rešavanju pitanja Kosova, što je ujedno i naš interes. A da bismo ga ostvarili moramo da znamo da Amerika istovremeno ima veliki interes i da konačno reši vekovni haos na Bliskom istoku, tako što radi na približavanju Izraela i Arapa. Svi smo međusobno uvezani, jer su uvezani naši interesi, a naš (srpski) interes možemo ostvariti samo ako uhvatimo trenutak u kojem su naši i interesi Amerike podudarni. I to se dogodilo u Vašingtonu i otuda u “našem” dokumentu i Izrael i Jerusalim i Hezbolah i dekriminalizacija LGBT populacije i još ponešto od “svetskih poslova” kojima ovde arogantno ne žele da se bakću, a u isto vreme čeznu za vremenima kada smo se njima bavili. A naročito ne dozvoljavaju Vučiću da se njima bavi.

Pre mesec dana na ovom istom mestu nagoveštavali smo veliki, pozitivan obrt na Bliskom istoku i istovremeno isti takav napredak u kosovskom pitanju, uz naglašavanje veze između ove dve, naizgled, nespojive teme. One su u međuvremenu stigle na rešavanje zato što je njihova dodirna tačka – Bela kuća i njen veliki napor da reši decenijske konflikte u svetu. Učestvovati u tim istorijskim pomeranjima prilika je koja nije smela da bude propuštena, jer je ulaznica za taj spektakl bila građenje partnerstva sa Amerikom. Srbija je iskoristila tu šansu, konačno, posle tri decenije katastrofalnih pokušaja da se za svoje interese bori tako što se bori protiv Amerike. Moguće je, videli smo tek početak. Istovremeno smo videli i kraj naše bahate egocentričnosti, ostavljajući je da živi samo u sluđenim objavama na društvenim mrežama. Gde joj je jedino i mesto.