Evropska unija saopštila je da je “primila k znanju” najavu Moskve da počinje da radi na otvaranju svoje kancelarije u srpskom Ministarstvu odbrane. “Primanje k znanju”, na skali evropskog političkog govora znači otprilike – “čuli smo, ali nas ne zanima”, što je poslednje što je EU trebalo da kaže ovim povodom. Ili, ako ovakve najave već samo “prima k znanju”, onda bar neka prestane da se sablažnjava nad “sve izraženijem malignom uticaju Rusije na Balkanu”, na šta već godinama upozorava u svakom svom izveštaju, naročito o Srbiji.

Nameru Moskve da otvori kancelariju svog Ministarstva odbrane u Ministarstvu odbrane Srbije, oni koji u tome ne vide ništa lose i neobično, uglavnom brane time da u Beogradu već postoji kancelarija NATO-a, pa zašto onda ne bi postojala i slična, vojna ruska kancelarija. Očekivano, ali nimalo ubedljivo. NATO je ogromna i veoma uticajna međunarodna organizacija, sa kojim Srbija ima ugovorni i partnerski odnos još od decembra 2006. godine, u okviru kojeg je reformisala svoj celokupni sektor odbrane i sprovodi čitav niz zajedničkih programa i vežbi, kojima unapređuje svoju odbrambenu moć. Uostalom, NATO je jedna od međunarodnih organizacija pri kojoj Srbija ima stalnu misiju i ambasadora. Eventualni dolazak ljudi iz ruskog Ministarstva odbrane, ne bi bio nikakav pandan kancelariji NATO-a u Beogradu, jer reč je o jednoj državi (ne organizaciji država), koja u Srbiji već ima veliko diplomatsko, pa i vojno zastupništvo u okviru svoje ambasade.

Da li bismo jednako blagonaklono ruskoj inicijativi gledali i na želje Amerike, ili Velike Britanije da uspostave svoje kancelarije u srpskom Ministarstvu odbrane? Jer i one su, kao i Rusija, pojedinačne države koje prirodno mogu da imaju želju da pospeše svoju vojnu saradnju sa Srbijom. Možemo li, nakon ruske, da očekujemo i inicijativu Kine da otvori sličnu kancelariju u Ministarstvu odbrane Srbije i kako ćemo se poneti prema toj inicijativi?

Bez želje da olakšavamo ovaj posao i ruskoj i srpskoj strani, bilo bi logičnije da se u Beogradu otvori kancelarija ODKB-a (Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti – rusko-azijske verzije NATO), ali očigledno je da ta ideja nije u opticaju. Možda zbog toga što unutar samog ODKB-a besni rat sa stotinama mrtvih, između jedne sadašnje i jedne bivše članice – Jermenije i Azerbejdžana, a u još jednoj članici (Belorusiji) plamte unutrašnji nemiri. I možda zbog toga što Rusija, kao neupitni lider ovog saveza, nema ni ideju, ni sposobnost da reši konflikte koji razaraju njeno “unutrašnje dvorište”. A možda joj je baš zbog toga potrebno da iskorači iz pakla u svom ataru i da novom vojnom inicijativom oko Srbije pokaže sopstvenoj i međunarodnoj javnosti da ipak ima uticaj i van svojih granica.   

Dok je to samo unutrašnja stvar Rusije i njenih interesa, za nas je mnogo važnije pitanje u čemu je interes Srbije da ulazi u ovakve aranžmane. Ukoliko bi zaista bila otvorena ruska kancelarija u srpskom Ministarstvu odbrane, kako bismo mogli da odbijemo neku novu, sličnu inicijativu iz Moskve? Da na primer ruski FSB zatraži svoju kancelariju u BIA (zvaničnu kancelariju, ne samo agente uticaja), ili da spoljna obaveštajna služba Rusije – SVR, otvori kancelariju u srpskom Ministarstvu spoljnih poslova?

Ako smatramo da nam je Rusija bratska i prijateljska zemlja i da od njih nista ne krijemo, zašto na ovaj način oni ne bi i formalno ozvaničnili svoj rad, kada se već veoma aktivno bave ofanzivnim obaveštajnim aktivnostima u Srbiji? Ili smatramo da takve aktivnosti nisu neprijateljske prema Srbiji, nego predstavljaju samo njihovo nastojanje da ne troše naše skromne resurse, pa bi da rade sopstvenim snagama?

Pominjano je i to da bi dolazak ruskih službenika u srpsko Ministarstvo odbrane bilo u skladu sa politikom vojne neutralnosti Srbije. Ova neutralnost, iako je tek slovo na papiru, a ne međunarodno potvrđen sporazum, čak i takva ne podrazumeva haotičnu odbrambenu politiku. Logika vojne neutralnosti Srbije da smo sa svima “dobri” nužno se pretvara u svoju suprotnost, u to da nam niko ne veruje, jer se pokazujemo kao nepouzdani partneri, bilo da je reč o Zapadu, NATO-u, ili o Rusiji i Kini.

Dopuštanje Rusiji da otvori posebnu vojnu kancelariju u Beogradu, iako taj posao već obavljaju njihove diplomate i vojni izaslanici u okviru ambasade, bio bi presedan sa prilično izvesnim i lošim posledicama za  strateške interese Srbije. Osim ukoliko tu ne ubrajamo naš status posmatrača u pomenutom ODKB-u (zajedno sa Avganistanom) i razvijanje odnosa sa članicama te organizacije u kojima je još uvek mirno – Kazahstanom, Kirgistanom i Tadžikistanom. To je već pitanje stvarne strategije nacionalne bezbednosti, ne mislimo ovde na zastareo i opskuran dokument istog naziva koji je pre godinu dana usvojen u Skupštini. Koja je to stvarna strategija zaista nije neophodno svi da znamo, ali moramo da verujemo da šef države, ujedno i vrhovni komandant to veoma dobro zna i na osnovu toga povlači poteze koji su u interesu Srbije. On već godinama ima ogromnu podršku građana, pa i 60%, ali je 100% odgovoran za to u kom pravcu zemlja ide.