Pobednički blok u Crnoj Gori nikako da se oslobodi loše sreće koja ga prati već dva meseca, koliko je proteklo od izbora. Odlazak mitropolita Amfilohija samo je jedan od poslednjih zlosrećnih događaja za koaliciju, imajući u vidu koliko je on bio važan za njeno okupljanje, vođenje, a kasnije i za njenu transformaciju u vladu i državni aparat. Ali na to nije moglo da se utiče.

Bili su ubeđeni, a i druge su ubeđivali, da će njihov dolazak na vlast označiti prekid sa dosadašnjom politikom vladajućeg DPS-a. Bili su jednoglasni u tome tokom izborne noći, a i nekoliko dana nakon toga, dok su proslavljali svoj rezultat. Ipak, da u Crnoj Gori baš i neće biti nekog velikog diskontinuiteta, a kamoli političkog veleobrta, pokazalo se već u sporazumu o glavnim poslovima buduće vlade kojeg su 9. septembra potpisali lideri koalicije Krivokapić, Bečić i Abazović. Uz par sitnijih korekcija isti ovaj papir mogao je da potpiše i Milo Đukanović ili bilo ko iz DPS-a, zato što se u njemu zaklinje na nastavak dosadašnjih važnih poslova – rad u okviru NATO, članstvo u EU, nepromenjen odnos prema Kosovu i prema državnim obeležjima… Posle desetak dana diskontinuiteta, ovaj period kontinuiteta (sa politikom DPS-a) trajao je prilično kratko, jer su se tokom istog dana političke partije prilično uzdržale, a neki lideri čak i ogradili od potpisanog.

Iako je, dakle, ponovo nastupio period otklona od politike Đukanovića i DPS-a, ostala je kao neka vrsta obećanja to što su trojica lidera potpisala početkom septembra. Na tome insistiraju važni međunarodni faktori, pre svega oni u Evropskoj uniji, oni na čijem je jeziku originalno i napisan sporazum trojice lidera, pa potom preveden na njihov maternji. Veći deo zlosrećnih događaja po koaliciju koja nastoji da formira novu crnogorsku vladu, dolazi od konfuzije koju u inače komplikovanu političku scenu unose evropski posrednici. Oni žele, s jedne strane, da prihvate diskontinuitet kao izvornu politiku trojnog saveza, a da im sa druge strane nametnu obavezu da očuvaju glavne pravce dosadašnje državne politike Crne Gore. To ide veoma teško i uz veliku cenu.

Zapadna podrška ide onima unutar koalicije koji su spremni da sprovedu ovo, skoro nemoguće, mešanje – ulja i vode, kontinuiteta i diskontinuiteta. Podrška ide mandataru Krivokapiću, kao lideru bloka koji se pred šefom države predstavio kao većinski. On, s jedne strane, oličava politiku zaokreta, promovisanu u kampanji i tokom litija, a, opet, spreman je da pravi kompromise oko važnih pitanja (NATO, Kosovo, EU, spoljna politika, zastava, himna…) Zapadu je prihvatljiva i grupacija oko pokreta URA, jer jeste članica bloka za preokret, ali je i za nastavak dosadašnje politike u njenim glavnim aspektima. Problem sa zapadnom podrškom nastaje ako njegovi favoriti – Krivokapić i URA, na primer, postaju teret za ostatak koalicije. A to se upravo sada dešava.

Postavlja se pitanje, zašto je Krivokapić, na primer prihvatljiviji Zapadu od Demokratskog fronta, jer na to nema lakog i demokratskog odgovora. DF ima široki legitimitet, ima birače, glasove. Sve to, ali samo naizgled, ima i mandatar Krivokapić, ali samo dok je u “harmoniji” sa DF-om. Ako nije, kao što je sada slučaj, on se svodi na eksponentna jedne jako uske i problematične (demokratski) baze, a to su Mitropolija crnogorsko-primorska i nikšićki biznismen Miodrag Daka Davidović. Pitanje je i zašto je Zapadu prihvatljivija URA sa četiri poslanika od DF-a koji ima 27 mandata, pa joj se izlazi u susret u vezi sa konceptom ekspertske vlade. Tu je i sasvim fer pitanje – kojom računicom i interesom je Zapad pre skoro jedne decenije “prihvatio” bivše radikale, nacionaliste i desničare Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića u Srbiji, a sada ne prihvata slične u Crnoj Gori – Andriju Mandića i Milana Kneževića, na primer. Bezidejnost i dvostruki aršini evropskih posrednika u velikoj meri su kumovali današnjoj “ni na nebu, ni na zemlji” političkoj situaciji u Crnoj Gori. Ako je na pomolu vlada eksperata, onda je i ona bolja opcija od neizvesnosti i odugovlačenja. Ona će biti ventil kroz koji će proći impuls iz već zaboravljene izborne noći 30. avgusta i time bar malo ohladiti uzavrelu atmosferu. Ali ništa više od toga. Ova vlada sa samo jednim poslanikom viška, sastavljena od eksperata, a ne od političara sa legitimitetom, jednostavno osuđena je na kratak vek, a Crna Gora sa njom na veoma skore vanredne izbore. Na tim izborima potražiće jasniju sliku političkog raspoloženja u zemlji. Bez litija i bez učešća crkve. Ili baš sa njima, ali ne prikrivene, kao do sada, već vidljive kao aktivne učesnike u izborima. Pod punim imenom Mitropolije. Ko zna, možda su pripreme za vanredne izbore već počele, jer su neki lideri pro-srpskog  bloka više okrenuti izboru novog cetinjskog mitropolita, nego formiranjem Vlade u Podgorici. Njima su prioriteti jasni.