U Srbiji je odbranjeno nekoliko doktorata na temu ko je, zapravo, odgovoran za terorističke napade u Njujorku i Vašingtonu 11. septembra 2001. godine. U Americi, čiji je sistem obrazovanja i naučnog istraživanja najkvalitetniji na svetu, takvih doktorata, međutim, nema. Biće da američki stručnjaci i naučnici ne znaju i nisu osposobljeni da utvrde istinu o pozadini napada na Kule bliznakinje, dok su za to sasvim kompetentni “eksperti” iz Srbije. Mi ćemo zaobići tu logiku, pa se ovde danas nećemo baviti predsedničkim izborima u SAD i teorijama o tome ko je, zapravo, pobedio i da li su izbori bili regularni. To ćemo, ipak, prepustiti američkom izbornom i pravosudnom sistemu, kao i ekspertima koji se time bave u njihovoj zemlji. Mi ćemo se pozabaviti našim aktuelnostima.
Predsednik Vučić nije žurio da uputi čestitku Džozefu Bajdenu, štaviše, isticao je da ne želi da žuri i da se gura i stoji u redu sa, kako je rekao, belosvetskim… koji čestitaju novoizabranom američkom predsedniku. A ti koji su “stajali u redu” i “gurali se”, bili su lideri Nemačke i Francuske, Angela Merkel i Emanuel Makron, premijeri Britanije i Japana Džonson i Suga, šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, generalni sekretar NATO Stoltenberg, princ Mohamed Al Nahjan iz Emirata, Benjamin Netanjahu… Sve u svemu, pedesetak lidera iz celog sveta, prevashodno onog dela sveta kojem i Srbija teži. Čestitka iz Beograda je, dakle, otišla sutradan, ali pitanje je da li je zbog toga bila mudrija od svoje noćne posestrime. Jer, predsednik Vučić jeste čestitao i poželeo mudrost i odlučnost novom predsedniku SAD, ali i – nastavak saradnje kakvu je imao sa prethodnikom, Trampom, kome se istom prilikom i zahvalio. Želeći, zaista, što bolje odnose Srbije i SAD, ostaje da se pouzdamo u Vučićeve reči da su njegovi lični odnosi sa Bajdenom bolji nego sa Trampom, pre nego u ton, poruke i tajming njegove zvanične čestitke novoizabranom američkom predsedniku.
Dok se novo srpsko-američko poglavlje tek otvara, praznik Primirja u Prvom svetskom ratu iskorišćen je da se podvuče crta u dosadašnjem, osmomesečnom odbrambenom ratu protiv virusa korona. Predsednik je odlikovao ljude iz državnog Kriznog štaba, proizvodeći ih tako (i formalno) u heroje naše borbe protiv virusa, koja još uvek traje. Dobili su visoka državna odlikovanja u danu u kojem je zabeleženo najviše obolelih od početka krize – 3.536, i čak 21 preminuli pacijent. Danima pre toga beleže se crni “rekordi”, a svi su izgledi da će i dani posle odlikovanja biti još gori.
Razume se, nisu ljudi iz Kriznog štaba odgovorni što su statistike o bolesti ovako loše, ali da li su zaista najzaslužniji za to što nisu još gore? U čemu je njihova neposredna, dnevna uloga u suzbijanju i neširenju virusa i da li je, možda, trebalo odlikovati nekoga sa prve linije fronta, neke ratnike koje televizijske kamere još nisu upoznale, jer ne skidaju skafandere boreći se svakodnevno za svaki život. Svrha dodele odlikovanja je u simbolici koju nosi dobitnik, a on svojim podvigom treba da motiviše i druge da krenu njegovim putem. Mogu li to članovi Kriznog štaba? Oni, kojima je pozivom da budu tu gde jesu, već učinjena dovoljna čast i poverenje. Od njih ne očekujemo da budu heroji, već hladni i proračunati stratezi, kojima se kriza neće izmigoljiti iz ruku.
Šta god mislili o načinu na koji se država bori protiv zaraze, ma koliko bilo prostora za bolja rešenja, bedno je uzimati prirodnu pošast za političkog saveznika u borbi za osvajanje vlasti. A to je izgleda jedno od važnijih pribežišta opozicije, već duboko zaglibiloj u “idejno i akciono” (kako bi rekli komunisti) mrtvilo. Jureći sopstveni rep, suočena sa svim (očekivanim) posledicama koje je doneo period post-bojkota, ona i dalje ne nalazi nijednu drugu političku platformu osim dosadašnje – dole Vučić! Čak i kada zna da će novi izbori biti održani koliko sutra, najavljeni za godinu i po, a mogu se očekivati i dosta pre tog roka. Hoće li njen “originalni” odgovor ponovo biti bojkot, kako se već sada nagoveštava? Ili ćemo ipak imati kakvu-takvu ozbiljniju političku utakmicu, koja bi pre svega trebalo da smanji napetosti u javnom, političkom prostoru i relaksira tenzije na društvenoj sceni. Godinu dana će proći veoma brzo, a odgovor na ovo pitanje ne treba očekivati samo od vlasti. Odgovor treba da ponude i njeni konkurenti, kao što im je i poručila Evropska komisija u godišnjem izveštaju o napretku, mada se oni na to nisu mnogo osvrtali. Kao, što, nažalost, ni vlasti nisu ozbiljno shvatile primedbe EU o “jednobojnom” parlamentu, pa u istom nastavljaju da se obračunavaju sa opozicijom koje tamo nema, što sve zajedno ostavlja tužan utisak.
Srbija će za godinu dana već imati iza sebe epidemiju korone, imaće ekonomiju postavljenu na post-kriznim standardima, a u Beloj kući partnera koji je već potrošio četvrtinu mandata. To je Srbija za koju već sada treba imati jasne politike i pripremljene odluke, u vlasti podrazumeva se, a poželjno i u opoziciji. Imamo li ih, zaista? Ima li procene makar slične onoj iz Gardijana da će Trampov odlazak značiti i silazak sa scene čitavog niza desnih populističkih lidera širom sveta? U Gardijanovoj galeriji portreta ima Janše, Orbana, Kačinjskog, Bolsonara… ne i Aleksandra Vučića. Da li slučajno ili ne, zavisiće u najvećoj meri od njega i od politike koju će Srbija voditi u narednih, veoma važnih, godinu dana.