Poštovani izabrani predsedniče Bajden,

Na Diskusiji u Komitetu za spoljne poslove Predstavničkog doma Kongresa, 8. decembra, uvaženi kongresmeni su, uz pomoć bivših visokih zvaničnika i akademika SAD, stručnjaka za Balkan, pokušali da Vašoj dolazećoj administraciji daju preporuke za buduću politiku SAD prema ovom regionu. Kao što su neki od njih ukazali, Balkan verovatno neće biti prvorazredno spoljnopolitičko pitanje kojem će se baviti Vaša administracija, ali će to ipak biti važno polje za Vašu aktivnost, imajući u vidu dugogodišnju uključenost SAD, pa i Vas lično, u procese na Balkanu, naročito u razrešenje konflikta tokom 90-tih godina.

Svrha ove duskusije je, ipak, bila drugačija. To je bio oproštajni sastanak za dugogodišnjeg predsedavajućeg Komiteta, kongresmena Eliota Engela, koji se povlači sa te dužnosti i predaje je kongresmenu Gregoriju Miksu. Ova sednica je bila prilika da kolege izraze zahvalnost i počast kongresmenu Engelu za dugogodišnju saradnju i uloženi napor u jednom od najznačajnijih Komiteta Predstavničkog doma. Kongresmen Engel je, razumljivo, kao temu za svoj oproštajni sastanak odabrao Kosovo, kao jedno od najvažnijih pitanja na Balkanu, kojim se godinama bavio i smatra ga svojim važnim političkim nasleđem. U njegovom slučaju to je nezavisnost Kosova, na koju je ponosan i za šta su mu na Kosovu iskazali počast time što su jednu ulicu nazvali njegovim imenom i što su njegov lik štampali na poštanskoj marki.

Politički legat kongresmena Engela, kao i rasprava o Balkanu koju je sazvao na kraju svog mandata, nisu, međutim, dobre preporuke za buduću politiku SAD na Balkanu, a naročito prema pitanju Kosova. To je veoma dobro pokazala i rasprava koja je vođena na slušanju pred Komitetom za spoljne poslove, a naročito izbor „svedoka“, koji su pred Komitetom davali svoje mišljenje o tome kojim pravcem treba da ide buduća politika SAD na Balkanu. To su bili Madlin Olbrajt, nekadašnja državna sekretarka SAD i profesori Daniel Server i Januš Bugajski.

Uz svo uvažavanje za njihovu stručnost i reputaciju, nadam se da ćete se složiti da je reč o ljudima, čiji su stavovi i akcije obeležili jedan raniji period u odnosima SAD i Balkana, period koji je obilovao konfrontacijama i koji je na sreću daleko iza nas. Nadam se da ćete se složiti i da njihove nepromenjene pozicije ne mogu da pomognu u sadašnjem, a naročito budućem periodu koji već jeste, a tek će biti, period kooperacije SAD i Balkana, period novih odnosa koji je već počeo.

Sekretarka Olbrajt je tokom slušanja veoma dobro opisala da se današnji Balkan mnogo promenio u odnosu na period kada je ona bila na čelu State Departmenta. Ona kaže da je region danas „slobodan i miran, nacije se ne sukobljavaju, već sarađuju na zajedničkom putu ka EU“. To je pravo polazište i za buduću politiku SAD prema regionu, onu koju ćete voditi Vi i Vaša administracija.

Nisu dobri saveti profesora Servera i Bugajskog da američko angažovanje treba da ide u pravcu obostranog priznavanja Srbije i Kosova. Da je tako jednostavno i da je kosovska nezavisnost globalno neupitna činjenica, ovo pitanje bi već odavno bilo rešeno. Ali ono je i dalje na stolu, otvoreno je i čeka novo rešenje. Na traženju tog rešenja aktivno radi i Amerika, što pozdravljaju i Beograd i Priština. Naročito pozdravljaju stav SAD da trajno rešenje može da se nađe samo kompromisom dve strane, a ne nametanjem „odozgo“, što je ranije bio čest slučaj, ali nije donosio naročitu korist. Profesor Server je, nažalost, i dalje zastupnik takvog prevaziđenog modela, kao i onda kada je ohrabrivao vladu u Prištini da ne ukida nečuvene takse od 100% na robu iz Srbije, kako bi valjda očuvala svoj ucenjivački kapacitet u pregovorima sa Beogradom.

Pogrešan je put koji sugerišu prof. Server i neki drugi učesnici u raspravi, da se ključni problem na Balkanu može rešiti pritiscima na Srbiju da se prilagodi činjenici da je Kosovo nezavisno. Ovakva politika do sada nije donela rešenje, niti ga može doneti u periodu Vaše administracije. Promena je moguća jedino kroz saradnju sa Srbijom, a ne kroz konfrontaciju sa njom. Upravo onako kako ste Vi rekli 2016. godine prilikom posete Beogradu i razgovora sa tadašnjim premijerom, a sadašnjim predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem: „Srbija je uspešna, u našoj dugoj istoriji neke stvari su bile bolne i nisu bile dobre, ponosan sam jer smo počeli novo poglavlje zasnovano na međusobnom poštovanju”. Podsećam Vas da ste istom prilikom izrazili saučešće porodicama poginulih u NATO bombardovanju Srbije 1999. godine, što je bio veliki državnički gest, na kojem Vam je srpski narod iskazao zahvalnost i poštovanje.

Prava slika novog pristupa SAD na Balkanu, a naročito u Srbiji, je nedavno aktiviranje International Development Finance Corporation (DFC) i otvaranje njene regionalne kancelarije u Beogradu. Kao što je i sekretarka Olbrajt dobro primetila, to je “veliki korak napred” (Huge step forward) u odnosu SAD prema Balkanu, a naročito prema Srbiji. I Americi i Srbiji potrebno je više ovakvog pristupa, a manje zastarelih i neefikasnih koncepata, koje smo, nažalost, ponovo čuli pred Komitetom za međunarodne odnose Predstavničkog doma. Potreban nam je nastavak novog američkog pristupa, koji ste baš Vi opisali u Beogradu 2016. godine, rečima: “Srbija je ekonomski i politički kamen temeljac za ceo region i od toga zavisi kako će ceo region da prođe“.

Srbija i SAD su tokom 140 godina zajedničke istorije bili čvrsti saveznici i partneri, a u ratnim vremenima braća po oružju. Obe naše države žele da obnove i ojačaju to prijateljstvo i savezništvo, nakon perioda konfrontacije u poslednje dve decenije. Sada je za to prava prilika, a Vi i Vaša administracija imate veoma dobru osnovu da to i ostvarite svojim nesumnjivim uticajem i državničkom odgovornošću. Potrebno je samo da sledite sopstvena uverenja o novom, boljem Balkanu i Srbiji koje ste lično upoznali, ne i preporuke zamrznute u nekim bivšim vremenima, koje zajedno želimo da ostavimo iza sebe i krenemo napred.

S velikim poštovanjem,

Dr Orhan Dragaš

Direktor Medjunarodnog instituta za bezbednost Beograd, Srbija