Ko zna, možda je ovo poslednji tekst ovog autora koji čitate na ovom mestu. Uvek je moguće da uredništvo „Blica“ i kompanija koja je njegov vlasnik otkažu ovu kolumnu, pod bilo kojim obrazloženjem, ne moraju čak ni da ga daju. Ne bi to bila nikakva cenzura, nego samo odluka privatnog medija da uređuje svoj list onako kako najviše odgovara njegovim poslovnim interesima, a otpušteni autor ne bi imao nikakvo moralno pravo da pomene „C“ od cenzure.

Ali kako obuzdati sujetu i propustiti priliku da se proglasite žrtvom tog najjačeg pritiska na javnu reč kad vam se takva prilika već ukazala. Na cenzuru se danas, na primer, žali rusko Ministarstvo spoljnih poslova, jer u baltičkim državama navodno proganjaju njegov „Sputnjik“!? Da, baš tako. Na cenzuru se žali ruska država, koja nikad u istoriji nije imala slobodnu štampu, a tu bogatu tradiciju neguje do danas, proganjajući kritičke novinare i medije. I da stvar bude još komičnija, traži zaštitu ne za neki profesionalni medij, već za svoj kanal državne propagande i to od zemalja Evropske unije, čiji su standardi slobode izražavanja nedostižni za veći deo sveta, a naročito za Rusiju.

Cenzura je zakucala i na vrata najmoćnijeg čoveka na planeti, Donalda Trampa, bar tako kažu milioni njegovih besnih pristalica, ali i mnogi kojima je sloboda izražavanja zaista na srcu. Da li je zaista cenzura ta najjača sila koja obara najjačeg na svetu ili ga ipak obara nešto mnogo jače i uticajnije. A to je odgovornost za javnu reč, koju izgovara najmoćniji čovek u sistemu koji je već 250 godina naučen na najvišu moguću demokratiju, uključujući tu i slobodu govora. Obara ga njegovo suprotstavljanje ovoj tradiciji, proistekloj iz zakona, obara ga sila koja sprečava njegov pokušaj da razori temelje američke demokratije.

Trampovo munjevito uklanjanje sa Tvitera, Fejsbuka i drugih društvenih medija nema nikakve veze sa cenzurom. Naprotiv, to je demokratski i zakoniti postupak ovih privatnih kompanija, koje time štite javni prostor od nasilja i prevrata na koji poziva šef države. Da su učinili suprotno i ostavili Trampove naloge otvorenim, sutra bi verovatno i sami došli na udar zakona kao saučesnici u pokušaju nasilnog rušenja Ustava. Dugo su se ove kompanije branile da ne mogu da utiču na poruke koje milijarde ljudi širom sveta objavljuju na njihovim platformama, ali već godinama one se smatraju odgovornim za sadržaj, jer imaju mogućnost da isključe poruke rasizma, govora mržnje, pretnje ubistvom. Ako je već tako, zašto bi predsednik Amerike bio izuzetak kada poziva i ohrabruje na nasilje, na gaženje ustava i prevrat.

Ostaviti Donaldu Trampu uključen tviter-nalog bilo bi isto kao kada biste pre tri ili četiri decenije negde u Africi otvorili pučistima vrata državne televizije i radija da 24 sata rukovode svojom prevratničkom operacijom, jer, zaboga, morate svakome da omogućite slobodu izražavanja. Odlazeći američki predsednik uživa punu slobodu govora, njega već danima ispred Bele kuće čeka armija novinara da im se obrati, ali on to ne želi. Morao bi u tom slučaju da odgovara na pitanja, a ona ne bi bila prijatna. On čezne da bude sam, neometan, dok putem Tvitera obaveštava svojih 88 miliona čitalaca o svojim planovima i idejama, kao što je i radio protekle četiri godine. Toga više nema, ali nema ni cenzure.  

Zaštitnika Trampove, kobajagi ugrožene, slobode govora ima i u Srbiji, pa i među uglednim novinarima i javnim ličnostima. Obično je reč o istim ljudima koji traže da država uhapsi digitalne Apise, koji preko društvenih mreža upućuju uvrede i pretnje smrću njihovim političkim favoritima. U suštini, oni za Trampa traže nešto što ne dozvoljavaju u svojoj zemlji. Da društvene mreže budu oglasna tabla neograničene slobode, na koju baš svako može da napiše baš sve što mu padne na pamet i da prođe bez posledica. Kada isti demon dođe pred vrata njihovih zvezda, aršin se menja i od policije se traži da odmah uhapsi virtuelnog nasilnika.

Na sreću, do sada su se takve stvari munjevito rešavale, pa na primer i prošlog maja kada je uhapšen jedan Lozničanin zbog pretnji ubistvom upućenih Draganu Đilasu, Bošku Obradoviću i još nekima iz opozicije. Ako idemo logikom Trampovih branilaca, pravu cenzuru pretrpeo je ustvari ovaj Lozničanin, zato što je protiv njega delovala država, a protiv američkog predsednika samo jedna privatna kompanija. Naravno, ni jedan ni drugi nisu žrtve cenzure, a ovakvo poređenje je samo dobronamerno vraćanje „na zemlju“, gde sloboda postoji samo ako uz nju ide i odgovornost. Ako na to zaboravite pod iluzijom beskrajne demokratičnosti društvenih mreža, one same će vas na to podsetiti gašenjem vašeg naloga. Ili će vam zakon zakucati na vrata. Cenzura s tim neće imati nikakve veze.