Dobre želje za Novu godinu mimoišle su države Zapadnog Balkana i njihov put ka članstvu u EU, kao neko nemirno dete, koje je ostalo bez poklona ispod jelke. Nisu dobile čak ni rutinsko čestitanje, uz želju da u 2021. godini ubrzaju svoj korak ka članstvu u EU, već im se sve češće govori da je njihova evropska priča ustvari završena i da nemaju razloga da se nadaju promeni.

U takvom tonu, ovih dana piše Frankfurter Allgemeine Zeitung, razmatrajući koje opcije u vezi sa Zapadnim Balkanom preostaju Evropskoj uniji, ako njegovo članstvo već nije realno. Time se FAZ samo naslanja na čitav niz sličnih projekcija koje su, posebno u nemačkoj javnosti, u proteklih godinu dana već izgradile narativ po kojem je Zapadni Balkan već otpisan, a da Unija sada treba da osmisli neki “light” režim kojim bi region vezala za sebe, razume se, bez punopravnog članstva.

Najčešće se zagovara da Zapadni Balkan, kao utešnu nagradu umesto punopravnog članstva, dobije privilegovani ekonomski aranžman sa Unijom, poput onog koji već imaju Norveška, Island i Lihtenštajn. Utešne su i reči kojima se zagovara ovakvo rešenje – “To nije nikakav gubitnički model za Balkan”, kaže Andreas Ernst iz Neue Zuercher Zeitung. “Bolje je u kratkom roku napraviti male integracione korake nego se nadati ulasku u EU za 10 ili 20 godina”, kaže Ernst. Balkance pokušava da uteši i Gerald Knaus iz Evropske inicijative za stabilnost, pa poručuje da je prekid pristupnog procesa ustvari “prekraćivanje muka” i da se treba posvetiti nekom drugom aranžmanu, poput ekonomskog partnerstva, naravno bez punopravnog članstva.

Ovakve projekcije nisu odraz zvanične politike Unije prema Srbiji i Zapadnom Balkanu, niti to treba da budu, ali u ovom trenutku deluju mnogo jače na evropsko, samim tim i balkansko javno mnenje, pri čemu zvanična politika Brisela prema proširenju njima teško može da parira. Unija se ne suprotstavlja  agresivnom stvaranju ovakvog narativa, koji već postaje dominantan i time veoma uticajan na kreiranje zvanične politike EU. Bez obzira na to što je narativ kreiran u intelektualnim laboratorijama, nezainteresovanim za uspeh strateških evropskih politika, kakva je i politika proširenja i bez dodira sa realnim odnosima Balkana i Unije. Kreiraju ga ljudi koji su u suštini nezainteresovani za Balkan, iako se njime bave, nezainteresovani su čak i za EU, kojom se takođe bave. Oni se poigravaju ambicijom Balkana da postane deo Unije, bacaju pod noge uverenje i dugogodišnji trud miliona pro-evropski orijentisanih Srba, Albanaca, Makedonaca, Crnogoraca da se integrišu u Uniju, kao svoje prirodno odredište. Njihova retorika odbijanja često je cinična i  zlurada, zatvorena vrata su za njih svršena stvar i najbolji ishod. U tome prednjače nemački mediji i autori, kod kojih se u poslednje dve godine nije pojavio nijedan pozitivan stav o integraciji Balkana, čemu se bez sumnje raduju oni ne-evropski faktori, koji ne žele da vide Balkan u Evropi, već u svojoj zoni uticaja. Zabrinjavajuća podudarnost.

Novi, destruktivni narativ o Balkanu trasira siguran put ka novom neuspehu EU da demonstrira svoju privlačnu snagu, a naročito ka neuspehu Zapadnog Balkana da se ekonomski i demokratski transformiše u njenog ravnopravnog člana. Odgovor je, naravno, moguć, ali traži da se EU jasno suprotstavi ovom laganom kuvanju žabe, što nije naročito teško. Potrebno je samo da se vrati svom izvornom opredeljenju da integriše Zapadni Balkan, onako kako se obavezala u Solunu pre skoro 18 godina. 

Očigledno je da EU već godinama ne pokazuje entuzijazam za bržu integraciju Zapadnog Balkana, jer je opterećena svojim unutrašnjim problemima. Ona ponovo ulazi u stanje, koje je još početkom 2018. godine Federika Mogerini opisala rečima – “zapostavili smo Balkan”. Prošla, 2020. godina, izgubljena je zbog pandemije virusa Korona, godina pre nje izgubljena je zbog kampanje za evropske izbore i konstituisanja evropskih institucija. Bregzit i strahovanja da bi primerom Britanije mogla da pođe još neka članica Unije, godinama su potiskivali u stranu bilo kakvu ideju o pojačavanju integracije Balkana. Pre toga, 2015, migrantska kriza preuzela je svu pažnju i energiju (i novac) Unije, pa je malo preostalo za bilo šta drugo. Tu negde, sve vreme, je i previranje oko finansijske krize u južnim članicama EU… Možemo ovaj spisak učiniti još detaljnijim, ali ne možemo izbeći da ga nazovemo spiskom izgovora za neispunjavanje cilja, tačnije obaveze iz Soluna, koja će ove godine postati punoletna. Ovaj niz izgovora za neučinjeno danas širom otvara vrata za stavove o propaloj integraciji Balkana. Oni danas nisu tačni, ali to ne znači da se jednog dana neće obistiniti. Da li će se to desiti, najveća odgovornost leži na Evropskoj uniji. Na njenoj odlučnosti da i sebi i Balkanu kaže šta zaista hoće.

Za početak, bilo bi dobro prestati sa traženjem izgovora. Za nezavršen posao njih je uvek moguće pronaći. Na primer, dijalog Srbije i Kosova, koji pod okriljem EU traje punu deceniju, sada je ponovo na čekanju, i biće u tom statusu verovatno čitavu 2021. godinu. Vlada u Prištini je u tehničkom mandatu, pripremaju se vanredni parlamentarni izbori, a posle njih konstituisanje parlamenta i Vlade, tako da do formiranja novog pregovaračkog tima treba čekati mesecima. U isto vreme, izaslaniku EU za taj dijalog, Miroslavu Lajčaku, za koji mesec ističe mandat, pa i ako mu bude produžen slovački diplomata neće biti u naročitoj medijatorskoj formi. Eto, bar dva naizgled jaka izgovora da ovaj pregovarački proces dočeka i 2022. godinu, bez ikakvog napretka. Srbija je svesna da je reč o ključnom političkom pitanju, od kojeg direktno zavisi brzina njenog pristupanja Uniji, tako da nije nimalo zadovoljna novim tapkanjem u mestu, u čemu sasvim realno može da protekne ova godina. Ali ona ne može ništa da uradi da promeni stvari u tom pogledu. Još jedna godina čekanja, sa nijednim, jednim ili nekoliko otvorenih poglavlja, neće u suštini biti nikakav napredak. Ni za Srbiju, ni za EU i njene ciljeve.

Šefovi francuske i nemačke diplomatije Jean-Yves Le Drian i Heiko Maas su pre samo sedam meseci pucali od entuzijazma da se dijalog Beograda i Prištine nastavi (“krajnje je vreme”) i vrlo precizno zaključili da ovaj nerešeni problem “ostaje faktor destabilizacije za ceo Zapadni Balkan, što za Evropu ima bezbednosni značaj”, odnosno da “ometa preko potreban ekonomski razvoj i politički napredak”. Šta je danas sa tim entuzijazmom? Zatrpan je brakorazvodnim sporazumom sa Britanijom, Koronom, čekanjem Bajdenove administracije, kosovskim izborima, isticanjem Lajčakovog mandata… Izgovora ima na pretek. Kao što ih je bilo na pretek kada EU godinu i po dana nije mogla, ili je izbegavala, da natera vladu u Prištini da ukine nečuvene takse od 100 odsto na robu iz Srbije, zbog čega je dijalog takođe bio na čekanju.

Evropska unija ima priliku za “veliki skok” kada je reč o njenom međunarodnom uticaju i to baš na pitanju integracije Zapadnog Balkana. Njen autoritet u jedinom neintegrisanom evropskom regionu jeste opao, što zakonito vodi rastu uticaja ne-evropskih faktora, pre svega Rusije i Kine. Kada u Briselu to sa zabrinutošću konstatuju (već godinama), bio bi red da u nastavku rečenice daju i rešenje za problem, ali to redovno izostaje. Možda zbog toga što se na Balkan često gleda samo kao na područje bitno za evropsku bezbednost, kontrolu migrantskih tokova, sprečavanje koridora ilegalne trgovine svake vrste, ili na jeftin resurs, a na na područje koje zavređuje punu šansu za ekonomski i tehnološki, a uporedo sa tim i demokratski razvoj.

U momentu kada EU bude pronašla nastavak rečenice koja počinje zabrinutošću za rast ne-evropskog uticaja na Balkanu, probudiće svoj liderski potencijal, koji nesumnjivo postoji, ali je zatrpan dugogodišnjim izgovorima. Šta, na primer, sprečava evropske lidere da bez rezerve stanu iza inicijative trojice svojih balkanskih partnera Aleksandra Vučića, Edija Rame i Zorana Zaeva o ukidanju ekonomskih barijera u regionu? Od početka tranzicije, na Balkanu se nije pojavio evropskiji projekat od ovog, ali EU je i dalje prema njemu suzdržana i podržava ga tek načelno. Umesto da ga srčano promoviše kao pravi korak ka ubrzanju pridruživanja, što on i jeste, ona dopušta da ga kritičari iz laboratorija proglašavaju za simulaciju i utešnu nagradu za propali projekat evropske integracije. Umesto da EU, svojim autoritetom, stane iza ovog projekta kao svog, pa i da ga finansijski stimuliše, ona dopušta da se o njemu stvara odbijajući narativ o nekakvom obnavljanju Jugoslavije, praćen takmičenjem za najduhovitiju reč koja to opisuje. Odnedavno je popularna “EU-goslavia”, nakon dugogodišnjeg primata “Jugosfere”. To nije narativ koji EU želi, on joj je nametnut i destruktivan je po njene strateške ciljeve. Što pre prihvate takvo stanje stvari, u Briselu će lako doći do odgovora na pitanje sa kojim se rvu već godinama – kako zadržati Balkan u evropskoj orbiti i ne dozvoliti da postane sfera ne-evropskih uticaja. Odgovor je star već 18 godina, i glasi – puna integracija u Uniju, bez utešnih i “light” polu-rešenja. To je pozicija EU za koju na Balkanu i dalje postoji ogromna podrška, ali koja će bez sumnje opasti ukoliko prevlada uverenje da su vrata Unije zatvorena i da treba pronaći novi model. To je siguran put ka novom, ne-evropskom Balkanu, koji EU ne želi, a Balkan neće moći da mu se odupre, jer je ostavljen na cedilu, na kojem će biti prinuđen da traži partnere koji su za njega zainteresovani.