Beograd je posle tri decenije posetio jedan britanski ministar trgovine. Poslom, naravno. Izlaskom iz EU, Britanija sa svojim partnerima pravi nove sporazume o trgovini, a za Srbiju je od ogromne važnosti što će njeni proizvodi moći povoljnije da se prodaju na ovom bogatom tržištu, uz carinske olakšice. Dve ozbiljne države, kojima je stalo do dobrih međusobnih odnosa neće čekati novih 30 godina da unaprede trgovinu, na primer, nego će to uraditi za samo dva meseca, otkako Britanija ni formalno nije članica EU i njenog zajedničkog tržišta.
Sa druge strane, Evropska unija se već skoro pet godina teško oporavlja od šoka zbog odluke Britanije da je napusti. Njeno liderstvo se izgubilo, postala je konfuzna družina čije članice gledaju samo svoj interes, ne i interes zajednice, ako tako nešto još uvek postoji. Od mesta koje je kao magnet privlačilo narode i države da joj se pridruže, postaje sve manje atraktivan klub, čija se pravila ponašanja menjaju iz dana u dan.
Koga će EU da impresionira svojom snagom i uticajem posle protokolarne gužve u kancelariji Redžepa Tajipa Erdogana, kada nije bilo (ravnopravne) stolice za šeficu evropske vlade Ursulu fon der Lajen, već samo za njenog kolegu Šarla Mišela? A naročito moralnom panikom koja je tim povodom nastala u Evropi, gde je od ovog malog cirkusa napravljen politički slučaj prvog reda. Slika iz Ankare je, nažalost, današnja slika EU. Umesto da se koncentriše na suštinu zbog koje je u najjačem sastavu došla u Ankaru, kako da sa svojim gigantskim partnerom Turskom, reši probleme oko trgovine i migracija, EU se potopila u slučaj manjka stolica i kavaljera za njenu prvu damu.
Nikom na svetu ne odgovara da se velika i moćna EU pretvori u ogromnu NVO koja se bavi samo političkom korektnošću i za to dobija grantove sama od sebe. A polako ide ka tome. To ne treba ni Srbiji, a naročito joj ne treba evropsko mahanje prstom zašto u prvi plan stavlja svoje interese i interese svog naroda, a ne ispunjava neke davno napisane kriterijume za članstvo u klubu, koje je vreme već progutalo.
Šta znači skoro svakodnevno gunđanje da se Srbija okreće od Evrope i približava Kini i Rusiji zato što je nabavila njihove vakcine? Ili što je pre godinu dana Vučić preklinjao Si Đinpinga za respiratore i maske, jer su mu zemljaci bili životno ugroženi, između ostalog i zbog odluke EU da zabrani prodaju ove opreme van svojih granica.
U danima pandemije Srbija se ponaša na isti način kao i većina članica EU, stavljajući na prvo mesto sebe i svoje građane. I u tome je uspešnija od drugih. To je jedino ispravno ponašanje, koje odgovorne države duguju svojim građanima u danima krize. Unija je još jednom (posle migrantske krize 2015) propustila priliku da igra kolektivno, da nametne zajednička pravila i da ih učini efikasnim. Da je nabavka i distribucija vakcina pod evropskim kišobranom bila brza i fer, Srbija ali i mnogi drugi unutar EU ne bi imali nikakav razlog da se okreću ne-evropskim dobavljačima. I umesto pohvala što je svetski primer u borbi protiv pandemije, Srbija od Evropskog parlamenta dobija packe da joj je zdravstveni sistem opustošen!?
Ovo nije jedini teren na kojem EU i njene institucije, uz pomoć armije spoljnih eksperata zaobilazi suštinu i bavi se periferijom. Zbog odsustva liderstva u svojim redovima, zbog čega gubi liderstvo na svetskom planu, EU se, na primer, mesecima oduševljavala činjenicom da je u Crnoj Gori posle 30 godina promenjena vlast. Slavila je tu perifernu činjenicu, da bi već za koji mesec uvidela da je u jednoj članici NATO i kandidatu za članstvo u EU na vlast došla anti-evropska i klerikalna garnitura, kojoj EU nije nikakav uzor.
Baš kao što pozdravlja dolazak na vlast u Prištini jedne populističke ekipe, očekujući da će ona da se bori protiv korupcije, da unapredi ekonomiju i da se posveti dijalogu sa Beogradom. A onda će za nekoliko meseci da shvati (pravilno) da je aplaudirala jednom ekstremno-nacionalističkom pokretu koji zagovara teritorijalno ujedinjenje sa Albanijom i povratak u 19. vek. I da je to bila politika zbog koje su Kurti i Vjosa Osmani dobili podršku, a ne zato što su moderni, pro-evropski političari, koji svoj narod vode ka EU.
Evropska unija ima unutrašnju snagu da ponovo bude jaka i privlačna, kao što je bila decenijama. Ona može lako i brzo da pokaže tu snagu, treba samo da se više pozabavi suštinom. To znači da, kad Aleksandar Vučić nabavi vakcine iz Rusije, EU to treba da pozdravi i da mu čestita, a ne da ga proglašava sumnjivim Evropljaninom. Ona je morala da zna da će samo za koji mesec, posle Srbije i Vučića, rusku vakcinu nabavljati i “super-Evropljani”, kao što su Austrija i odnedavno Bavarska, koja je za uvoz “Sputnjika V” dobila dozvolu svoje federalne vlade. To znači i da Unija treba da pozdravi novi srpsko-britanski trgovinski ugovor, jer će on još više podstaći ekonomiju jedne države kandidata za članstvo. EU treba da čestita Srbiji na ekonomskom razvoju, a ne da joj spočitava dolazak investitora sa Istoka, koji su kap u evropskom moru. Da Evropa ima tu snagu pokazala je u Ankari i njena prva dama, iskusna i pragmatična Ursula fon der Lajen. Iako uvređena, ona nije izašla sa sastanka sa Erdoganom, što je njena “čaršija” volela da vidi. Baš kao što ni Vučić nije napustio sastanak sa Donaldom Trampom, opet zbog famozne stolice. A njegov protestni izlazak iz Bele kuće priželjkivali su sve sami “prijatelji” – što hejteri u zemlji, što nemački i ruski mediji, pa i Marija Zaharova. Hoće li portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova napraviti neku novu montažu na Fejsbuku i sada ismevati Ursulu fon der Lajen i kritikovati Erdogana? Hoće li nemački mediji kritikovati Erdogana ili svoju političarku? Šta god da urade, nevažno je, kao što su bile nevažne stolice u Ankari i u Vašingtonu. Važno je šta je dogovoreno na sastancima i kakvu će korist svojim ljudima doneti oni koji pregovaraju u njihovo ime. Vučić i Ursula fon der Lajen to dobro znaju, kakvu god stolicu da im poturite.