Vuk 2.0

Credit: NATO photos https://www.nato.int/multi/photos/2006/m061123a.htm

Stekao je slavu, popularnost i poštovanje na onome što je pisao i govorio o prošlosti. Stotine hiljada čitalaca njegovih knjiga i milioni gledalaca filmova i serija napravljenih po njegovoj literaturi dokaz su da ljudi vole Vuka Draškovića i rado slušaju šta on ima da kaže. Ali samo o prošlosti. Kad progovori o sadašnjosti, a naročito o budućnosti, iste ove stotine hiljada fanova pretvara se u njegove najveće mrzitelje. Vuk Drašković se već 30 godina nekako nosi sa ovim paradoksom, a kako mu je zbog toga, to je samo njegova privatna stvar i ne treba mnogo da nas zanima. Ono što bi trebalo da nas interesuje je zašto jednog istog čoveka tumačimo u takvim krajnostima, ako već on sam ne odvaja svoju misao po liniji prošlost-sadašnjost-budućnost. 

Moguće je da ljudi ne veruju u veštinu Vuka Draškovića da dobro opiše sadašnjost, a naročito da procenjuje budućnost. To ne bi bilo ništa čudno, ni nesvakidašnje, jer se radi o kriterijumima po kojima ljudi donose sud o političarima. Ali, šta ako Vukovu sposobnost „proricanja“ odbacujemo samo zato što sliku koju nudi o nama ne želimo da prihvatimo, ne zato što je netačna, nego zato što nam se ne sviđa? Zato što ruši naše učaurene predstave o sebi, drugima, o svetu. Onda to više nije problem Vuka Draškovića, nego nas ostalih. Kad je Medjunarodni institut za bezbednost pre 10 godina dodelio nagradu Evroatlantska ličnost godine upravo Vuku, tada je programski direktor Instituta, profesor Zoran Dragišić, rekao:” Od kada se pojavio na javnoj sceni kao pisac, a kasnije i kao političar Vuk Drašković je bio izložen salvama uvreda, podmetanja, laži i kleveta. U nekoliko navrata je pokušana i njegova fizička likvidacija, nekoliko njegovih najbližih saradnika i prijatelja su ubijeni, a stotine onih koji su se zalagali za vrednosti koje je promovisao Vuk Drašković su zatvarani, prebijani i izbacivani sa posla. Sa koliko su ga samo strasti mrzeli oni za čija se prava borio i ukazivao proročki precizno na sve katastrofalne posledice koje ih čekaju ako se ne odstupi od pogubne politike koja je vođena. Kada su se Vukova predviđanja ostvarivala, umesto otrežnjenja i promene političkog kursa, mržnja prema Vuku postajala je još jača.”

Ali Vuk Drašković ni danas ne odustaje od borbe za bolju Srbiju. I za ono prekopotrebno trežnjenje.

TV Serijom o kralju Aleksandru, koja obara rekorde gledanosti, Vuk Drašković je pokazao da ume da se obrati publici 21. veka. Pa makar govorio o ljudima i događajima od pre sto godina. Prihvaćen je kao tumač jednog od najburnijeg razdoblja u istoriji Srbije i Jugoslavije, ali da li je prihvaćen i kao „prorok“ koji želi da period između dva svetska rata ne ostane samo istorijska čitanka, nego pre svega uputstvo za upotrebu budućnosti? To radi proteklih nekoliko meseci koliko već traje njegova turneja po najgledanijim TV-programima (povodom knjige i serije o kralju Aleksandru), ali radi i svih proteklih decenija, bilo kao političar, bilo kao književnik.

Njegova, emocijama nabijena politika i politikom obojena literatura neodvojivi su delovi jednog istog karaktera. Teško ćete moći da prihvatite jednu njegovu stranu, a da odbacite onu drugu. Moguće je, ali to onda nije ispravno „čitanje“ Vuka Draškovića. Ako želite da slušate Draškovića kada govori o Kosovskom boju, onda ne možete da ga prečujete kada kaže da Vuk Branković ne da nije bio izdajnik, nego je ostao poslednji branilac Kosova. I da knez Lazar nije otišao na Kosovo da bi tamo namerno poginuo i otišao na nebo, već je otišao sa vojskom da bi pobedio zbog zemaljske, a ne nebeske Srbije. „Nebeska Srbija je izmišljena, ona je izgovor za svakog poglavara i državnog vođu koji Srbiji donose zlo“.

Nije jedini, ali je svakako najglasniji i najdugovečniji borac protiv zloupotrebe mitova i istorije u propagandne svrhe. Pošto u toj zloupotrebi i manipulaciji vidi glavni koren srpskih nevolja u novom veku, Drašković nema mnogo sledbenika kada tumači sadašnjost i projektuje budućnost. Zato što on traži da se mi sami promenimo, da je problem kod nas, a ne kod drugih. Vuk Drašković predstavlja ogledalo u kojem ne želimo da se pogledamo. I lakše nam je da ga razbijamo nego da se menjamo.

Teško je ljude koji su već decenijama „bombardovani“ pričama da je ceo svet protiv Srbije uveriti da je ta priča o zaveri, ipak, glupost. „Pa gde je ta svetska zavera bila pre Miloševića? Gde je bila 1914. svetska zavera protiv Srba?”, Drašković lako obara jedan težak i poguban narativ o Srbima kao žrtvi, ali zbog toga ne postaje poštovaniji. Iako je bio šef srpsko-crnogorske, a potom samo srpske diplomatije u njenom relativno prosperitetnom periodu, Draškovića skoro nikada nećete videti u medijima kao tumača važnih spoljnopolitičkih događaja koji se tiču Srbije. Umesto njega koji je nebrojeno puta govorio na svetskim forumima i izgradio prisan lični odnos sa najuticajnijim svetskim političarima, o Srbiji i svetu našim građanima će govoriti ljudi koji za svog mandata šefa diplomatije nijednom nisu otputovali u inostranstvo, niti su u Beogradu primili nekog gosta iz sveta. I koji nose i ličnu odgovornost za nesreće u koje je naš narod zapao devedestih godina prošlog veka. Draškovićev SPO je već godinama deo vladajuće koalicije u Srbiji, iako jedan od manjih partnera SNS-a. Aleksandar Vučić je bez problema mogao i bez Draškovića i bez SPO-a, njegov rejting i rejting njegove partije ne bi bio oštećen. Ali nije sve u glasovima i matematici. Učešće Draškovića u vladajućoj koaliciji nesumnjiv je dokaz da je Vučićeva Srbija pro-zapadno orijentisana, u kulturnom, političkom i ekonomskom značenju. Na političkoj sceni Srbije, bilo na vlasti ili u opoziciji, nema izrazitije pro-zapadne opcije od Draškovića i njegovog SPO-a. Pro-zapadne u smislu svrstavanja Srbije u onaj kulturni i civilizacijski krug u kojem je živela svoje najslavnije dane i bila najprosperitetnija u svojoj istoriji. Kada Drašković podseća na te dane, on ne govori o prošlosti, već o budućnosti. I kada govori o Kosovu i Lazaru, pa i o Slobodanu Miloševiću i tragičnim 90-tim godinama, ni to ne treba slušati kao predavanje iz istorije, već kao plan za sutra. Zato je Vuk Drašković važan deo Srbije 21. veka, one koja vrlo dobro zna šta hoće, a ne samo šta neće. I zato je izlišno pitanje – otkud Vučić i Drašković zajedno na istom poslu.