Viola fon Kramon, izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo, bila je šokirana time što je kosovski premijer Albin Kurti glasao u Tirani na albanskim parlamentarnim izborima. “Ne mogu da razumem o čemu se tu radi… Neprihvatljivo, bar za mene” – objavila je na tviteru nemačka poslanica u Evropskom parlamentu, i to ne bilo koja, već ona koja treba da poznaje Kosovo bolje od svih ostalih kolega. Ipak, ona je iskreno zapanjena Kurtijevim potezom, bez sumnje je od njega očekivala nešto sasvim drugo.

A očekivala je da slika bude idilična, baš onakva kakvu su u dalekim evropskim prestonicama projektovali u vezi sa dolaskom Kurtija na vlast. Očekivali su socijaldemokratu, Evropejca, borca protiv korupcije i prvog lidera u Prištini koji nema ratnu prošlost. Tako su ga sami sebi predstavljali. A dobili su populistu, anti-sistemskog vođu i ostrašćenog nacionalistu koji bi da obnavlja projekte nacionalnog ujedinjenja iz 19. veka. Viola fon Kramon ima ogroman entuzijazam za Kosovo, svoju dužnost izvestioca shvata i kao lobistički posao za Kosovo (po sopstvenim rečima), ali očigledno nije nimalo pripremljena za taj posao, jer je dopustila da bude iznenađena što Albin Kurti, kao premijer, glasa u drugoj državi, za parlament te druge države.

Albin Kurti ne samo da je glasao na albanskim izborima, već je njegov pokret Samoopredeljenje istakao trojicu kandidata za poslanike u parlamentu u Tirani. Na taj način on je otišao korak dalje od “običnog” Albanca koji ima državljanstvo Republike Albanije, pa samim tim ima pravo i da glasa na tamošnjim izborima. Činjenica da je na nedeljnim izborima u Albaniji učestvovao sa tri kandidata svog, kosovskog pokreta Samoopredeljenje, jasno govori da Albin Kurti shvata Kosovo i Albaniju kao jedan politički prostor, ne samo etnički.

Kurtijeva prekogranična izborna aktivnost, nažalost, nije jedinstvena na Balkanu, iako je najambicioznija i najotvorenija. I drugi politički lideri u regionu koriste državljanstvo drugih zemalja da ostvare biračko pravo van granica država u kojima obavljaju visoke funkcije. Milorad Dodik je, na primer, u svojstvu jedne trećine šefa države Bosne i Hercegovine, prošlog juna glasao na parlamentarnim izborima u Srbiji. Glasao je tada u srpskom generalnom konzulatu u Banjaluci i to je bio treći put da je iskoristio svoje biračko pravo na srpskim izborima. Ne vidi u tome ništa loše, ni čudno, kaže da samo koristi pravo koje proističe iz državljanstva Republike Srbije, koje je stekao. I lideri bosansko-hercegovačkih Hrvata već dugo glasaju preko državne granice, pa je tako njihov lider Dragan Čović prošle godine glasao i na predsedničkim i na parlamentarnim izborima u Hrvatskoj.

Dvojno državljanstvo, kao raširena demokratska tekovina u Evropi, nikako ne bi smelo da bude uskraćeno političarima, jer bi na taj način bez razloga bili diskriminisani u odnosu na ostale građane. Međutim, ne može se tolerisati  zloupotreba tog građanskog prava, onako kako to rade pojedini na Balkanu, među kojima je Albin Kurti samo najnoviji i najdrastičniji primer. Njihovi potezi da, kao političari iz “dijaspore” glasaju, pa čak i da se kandiduju, u državama maticama, ne može imati nikakvo opravdanje u tome da imaju dvojno državljanstvo. To njihovo pravo mora imati manju snagu od njihove političke odgovornosti prema državi (teritoriji) u kojoj su se izborili za visoke funkcije, na kojima predstavljaju veliki broj ljudi koji su za njih glasali.

Njihovo favorizovanje etničkog u odnosu na političko, dovoljno govori o glavnom cilju njihovih politika, a to nije ni socijaldemokratija, ni borba protiv korupcije, ni ekonomski razvoj, već – nacionalna stvar. Na istoj liniji je i ideja nove vlade u Podgorici da olakša uslove za dobijanje državljanstva Crne Gore, jer se tim zakonom želi promena “krvne slike” biračkog tela, uvođenjem velikog broja sadašnjih državljana Srbije, crnogorskog porekla, u državljanstvo, pa i u biračke spiskove Crne Gore.

Države “matice” nisu krive što njihovi sunarodnici iz susedstva, a uz to i političari na državnim funkcijama, dolaze u konzulate i prelaze granicu da obave biračku dužnost. Vlada Edija Rame ne može sprečiti Kurtija da dođe u Tiranu, kao što ni Aleksandar Vučić ne može sprečiti Dodika da glasa u Srbiji. Oni su državljani Albanije, odnosno Srbije. U tome ih može sprečiti samo njihova sopstvena odgovornost prema biračima koji su ih doveli na visoke funkcije. A to nisu birači u “maticama”. Oni tu odgovornost očigledno nemaju i zato imamo ove političke turiste, koji svojim glasanjem u matici, a ustvari u inostranstu, demonstriraju svoje pretenzije na političko pa i državno ujedinjenje.

Zato ne iznenađuje što je nedavni “non paper” o promeni granica na Balkanu naišao na tako plodno tlo, jer iza lidera koji glasaju i tamo i ovde stoje na stotine hiljada birača širom Balkana. Kartografija, nacionalna ujedinjenja, velika ova i velika ona država njihov su omiljeni a možda i jedini politički koncept za koji su zainteresovani. Ustvari, reč je o populistima desnog spektra, koji osim nacionalnih zastava i mapa nemaju drugu politiku, a na Balkanu je to, nažalost, i dalje dovoljno da se bude neka vlast.

Viola fon Kramon nije jedina Evropljanka u stanju šoka posle Kurtijevog glasanja u Tirani. Umesto što se šokira i što ne može da shvati šta se dešava, i ona, ali i sve njene kolege u Evropskom parlamentu, u Komisiji, u svim drugim evropskim institucijama mogli bi vrlo lako da preduprede slične stresne situacije u budućnosti. Dovoljno je da “ohlade” saradnju sa ovim liderima-selicama, pa i sa njihovim vladama i političkim partijama, jer iz saradnje sa njima ne može da proistekne nikakav evropski pomak. Oni, jednostavno, nisu zainteresovani za tu priču, to jasno i govore i pokazuju svojim gestovima. Glasanjem u inostranstvu, na primer. Oni nisu “tržište” za ideje i vrednosti Evropske unije, oni žele nešto poput “non papera” i za njegovo ostvarenje su više nego zainteresovani.

To nije društvo koje EU želi za sebe, bez obzira da li su u Banjaluci, Prištini, Podgorici ili Mostaru. To društvo je na oku nekih drugih pretendenata na uticaj na Balkanu, a oni su daleko od Brisela, Berlina i Pariza. Balkan koji bi oni želeli da vide je region u kojem se iza Kurtija, Dodika, Čovića, Krivokapića i sličnih gomilaju milioni pristalica, koji jedni druge gledaju kao krvne neprijatelje i vrebaju priliku da prvi napadnu. Baš kao pre tridesetak godina kada su mape i etničke pripadnosti takođe bile u političkoj modi. Zato je i za EU i za Balkan dobro da Viola fon Kramon i sve njene kolege koje se bave Balkanom, što pre izađu iz stanja šoka, da se priberu i okrenu poslu sa onima na Balkanu sa kojima je posao moguć. Njih je, na sreću, i dalje više i njihova podrška je i dalje velika. To, međutim, ne mora da potraje, naročito ako u Briselu budu nastavili da se šokiraju gestovima nacionalista, a da u isto vreme kinje svoje prirodne partnere na Balkanu da nisu dovoljno Evropljani. To je pravi put da od Balkana naprave nešto poput karte iz “non papera”, naravno po cenama iz 90-tih godina.