Bilo koji Evropljanin, pa i građanin Srbije od pre nekih 18 godina, može da traži pravdu pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Mnogi su to već uradili i dobili su pravdu, koju iz raznih razloga nisu mogli da donesu sudovi u njihovoj zemlji. Da bi došli pred sud u Strazburu, ipak, morali su da ispune jedan uslov – da su u traganju za pravdom iscrpli sve mogućnosti kod svog domaćeg pravosuđa.

Sud u Strazburu nije zamena za sudove u Srbiji. Ne možete tamo za svaku parnicu koju ste izgubili ili za ugovor koji nije poštovan. On je važan deo dobre evropske demokratije baš zato što primorava sve nacionalne sudove da budu što pravičniji i efikasniji. I zato u Strazburu rešavaju samo izuzetke, one koji su negde zaglavili u pretrpanom domaćem pravosuđu.

Stvari su slične kada se prebace na ravan politike. Evropska logika je takva da vas primorava da sve probleme koje imate u vezi sa demokratijom prvo rešavate sami, u svojoj zemlji i sopstvenim snagama. Kao što i u strazburškom sudu ima mnogo više žalbi nego prihvaćenih predmeta, tako i pred EU ima mnogo više zahteva da “utera” demokratiju, nego što ih ona ispunjava.

Misija Felipea Gonzalesa u Srbiji 1997. bila je jedan od retkih izuzetaka kada se Evropa angažovala da reši jedan unutrašnji politički problem u Srbiji. Ona jeste bila presedan, ali s pravom nije prerasla u praksu. Legendarni vođa španskih socijalista došao je u Srbiju da razreši nezapamćenu, brutalnu izbornu krađu i to na poziv stotina hiljada ljudi koji su tri meseca, dan i noć, tražili pravdu na ulici. Sledeći put kad je Milošević pokušao da pokrade izbore, tri godine kasnije, niko više nije zvao Gonzalesa. Miloševiću je to bila poslednja krađa u karijeri.

I danas deo opozicije u Srbiji očekuje da od Evrope dobije novog Felipea Gonzalesa i pod njegovim pritiskom još jedan izborni “lex specialis”, koji će joj ubaciti vlast u krilo. To je suština odluke Đilasa i Jeremića da bojkotuje razgovore sa srpskim vlastima oko izbornih uslova i da o tome razgovara samo sa Evropljanima. Ali, Gonzales se ovog puta neće pojaviti u Beogradu. Evropa ga neće poslati, jer današnja “parnica” nema nijednu dodirnu tačku sa onom od pre 24 godine. Naročito onu glavnu, da je misija Felipea Gonzalesa bila post-izborna, a danas se traži predizborna intervencija Evrope.

Niko u Evropi nije razumeo prošlogodišnji Đilasov, Jeremićev, Obradovićev bojkot izbora. To su rekli i u godišnjem izveštaju Evropske komisije, a naročito jasno u martovskoj rezoluciji Evropskog parlamenta. To je rekao i izvestilac Vladimir Bilčik, odmah posle prošlogodišnjih izbora, kada je za svoje glavne sagovornike u Beogradu označio parlament i partije koje učestvuju u njegovom radu. Pokušaj da se pitanje izbornih uslova u Srbiji internacionalizuje, a to skoro dve godine radi bojkot-opozicija, jeste legitiman, ali je politički potpuno promašen i etički mizeran.

Neki politički problemi imaju naboj da budu internacionalizovani. Čak toliki da je svako drugačije rešenje nemoguće. Kosovo, na primer, ili referendum o nezavisnosti Crne Gore ili kriza u Donbasu. A da li stvarno u tu ligu “teškaša” može da uđe zahtev za smenjivanje urednika na RTS-u i davanje nacionalne frekvencije nekoj, za sada neimenovanoj, televiziji? To su kapitalni zahtevi onog dela srpske opozicije, čiju snagu još ne znamo, niti oni žele da je saznamo, jer bi magija tada nestala.

Isto to što sada traže bojkotaši tražio je i Vuk Drašković pre 30 godina, ali nije mu palo na pamet da plačljivo traži pomoć od Evrope, jer je znao da je to domaći zadatak. Okupio je u centru Beograda stotine hiljada ljutih opozicionara, poveo ih na “Bastilju” i prinudio Miloševića na ustupke. Nigde sličnosti sa današnjom situacijom. Ni Đilas ni partneri nisu Vuk, još manje se njihove pristalice broje stotinama hiljada, a naročito Vučić nije Milošević.  

Bojkotovanje unutar-srpskog dijaloga je izraz prezira prema svim ostalim opozicionarima koji dolaze na razgovore sa Vučićem i Dačićem. Oni nisu “prava” opozicija. To je nipodaštavanje i svih drugih autentičnih, recimo, bošnjačkih partija i njihovih lidera, Ljajića i Zukorlića, na primer. Ako su deo vladajućeg bloka, zar to znači da oni nisu istinski zastupnici Bošnjaka, nego je to, valjda, samo Sulejman Ugljanin zato što samo on traži internacionalizaciju bošnjačkog pitanja u Srbiji. Ne uvek, razume se, već samo kada nije na vlasti.  Evro-poslanici dolaze u Beograd i razgovaraju sa svima koji to žele. Ali njihova misija je nedostižno daleko od internacionalizacije koju želi bojkot-blok. Evropljani ne žele takvu internacionalizaciju, to jednostavno nije njihov posao, a ni njihova želja. Oni jesu deo dijaloga, ali nisu njegov arbitar. U ovoj “parnici” učestvuju kao volonteri-savetnici, nikako kao sudije. Koliko god se neko nadao punoj internacionalizaciji i bežao od domaćeg zadatka, “presuda” se ipak donosi samo na izborima.