Mihail Hodorkovski ubacio je crv panike u EU, tvrdnjom da su mnoge važne evropske adrese, pa čak i najbliže okruženje Angele Merkel, „izbušeni“ od Vladimira Putina i služe njegovom uticaju na evropske poslove. Ne znamo još da li nekada najbogatiji Rus, a onda najveća Putinova žrtva samo želi pažnju ili se sveti svom progonitelju, ali njegovi motivi sada su ponajmanje bitni. Ostao je, kao važan, efekat njegove prilično uverljive priče da su pipci Kremlja i Putina dosegli do unutrašnjeg kruga Angele Merkel, do austrijske obaveštajne službe, francuskih poslanika u Evropskom parlamentu, češke vlade, skoro da niko nije pošteđen – od Kipra do Baltika, kako je protumačio briselski EU-Observer.

Zabrinuta evropska javnost, političari, mediji, istraživački centri, mesecima će se baviti ovim svedočenjem Vladimira Hodorkovskog. Biće tu i novih afera i imena koja će u međuvremenu iscuriti iz istraga, panika od ruskih agenata biće sve veća. A baš to je rezultat kojem će se u Kremlju najviše obradovati. Sve dok Evropa juri za svojim repom i ne bavi se stvarima zbog kojih je napravljena, a samim tim i ne širi svoj pozitivni uticaj na okruženje i na svet, Rusija će biti zadovoljna.

Na odbranu od ruskih dezinformacija Brisel je od 2018. potrošio blizu 20 miliona evra. Reklo bi se, nije mnogo za ogromne budžete EU, ali postavlja se pitanje koji je efekat ovog troška, kada po Hodorkovskom skoro da nema evropske institucije i vlade koja nije pošteđena duge ruke moskovskog uticaja.

Čak i da su u najboljim mogućim odnosima, Evropa bi bila izložena ruskom propagandnom i obaveštajnom uticaju. To je potpuno legitimno, svaka uticajna država radila bi (i radi) isto. Tu nema mesta nikakvim senzacijama, šokovima i moralnoj panici. Ali, EU se ponaša baš tako, ona je skandalizovana saznanjem da Rusija rovari u njenim političkim i medijskim redovima, da širi svoj uticaj kroz meko i demokratsko evropsko tkivo.

Onog trenutka kada je EU uvela sankcije Rusiji, a to se desilo već davne 2014. godine, morala je da računa s tim da u Moskvi neće sedeti skrštenih ruku. Ona je, nažalost i danas zgranuta kad sazna da Putin i njegovi ne miruju pod teretom sankcija, već da su odavno preduzeli kontranapad. Naročito je za žaljenje što je EU i dalje ubeđena da je sav posao obavila time što je evropskim kompanijama i državama zabranila da posluju sa Rusijom i da će to kad-tad doneti efekat. Obim sankcija se širi iz godine u godinu, a njihova moć se smatra za jedinu koju Evropa treba da koristi. Ide se dotle da Evropska komisija razmatra sankcije i za one koji šire dezinformacije u sajber-prostoru, na društvenim mrežama, na primer.

Srbija je pod stalnom presijom Evropske unije da se pridruži njenim sankcijama protiv Rusije, to se ponavlja iz godine u godinu kroz razne evropske izveštaje i analize, to ponavljaju i najuticajniji evropski političari. Od Aleksandra Vučića, međutim, uvek dobijaju isti odgovor, da tih sankcija neće biti, jer Srbija ima veliki ekonomski i politički interes od saradnje sa Rusijom i da bi naštetila sama sebi kada bi se pridružila sankcijama.

EU je izgubila autoritet da od drugih traži da se pridruže njenoj represivnoj politici prema Rusiji, pre svega zbog toga što ih se i sama ne pridržava. Gradnja gasovoda Severni tok iz Rusije ka Nemačkoj, koja je pri kraju, samo je najveći i najaktuelniji dokaz o kolebljivosti evropskih sankcija Rusiji i tamošnjim kompanijama. Na stranu što ekonomske sankcije ni izbliza nisu uzdrmale režim u Kremlju i Vladimira Putina lično, što je bio njihov jedini cilj otkako su uspostavljene.

Model saradnje koji Srbija ima sa Rusijom bliži je evropskim načelima o otvorenom tržištu od onog koji EU sada primenjuje. Princip je jasan, ako je roba kvalitetna i njena cena povoljna, onda nije pitanje odakle dolazi. Osim kada se u ovu logiku umeša geopolitika. Ali ni ona ne donosi rezultat kada se Srbiji, na primer, spočitava ogromna energetska zavisnost od Rusije, a da se gubi iz vida da je pet evropskih država više od nje zavisno od gasa iz Rusije, od kojih su dve članice EU (Finska i Letonija).

EU verovatno neće brzo ukinuti sankcije Rusiji, ali to je ne sprečava da brzo odustane od pritisaka prema ne-članicama da se tim sankcijama pridruže. Prema Srbiji, na primer. Taj pritisak nema nikakvu sadržinu i logiku, on je na delu samo zbog duge, birokratske inercije da se po svaku cenu sprovede nešto za šta je još pre sedam godina procenjeno da će doneti rezultat. Rezultata nema, a sankcije se izvrdavaju na svakom koraku upravo od onih koji su ih uveli.   Kao kolevka kreativne diplomatije, EU bi trebalo da potraži nove načine da uredi svoje odnose sa Rusijom, Srbija joj u tome nije nikakva smetnja. Ako  insistira da održi neki nivo sankcija prema Rusiji, onda je bez sumnje jedini efikasan onaj koji pruža Zakon Magnitski, koji je i sama primenjivala u nekim situacijama. To su jedine sankcije koje pogađaju konkretne, korumpirane i nasilne državne i poslovne ljude, a ne cele države i sve njihove građane. Ovim putem već idu Amerika, Britanija i Kanada, na primer, slede ih Australija, pa i neke članice EU, a u dogledno vreme možda i Srbija i još neko na Balkanu. Saradnja oko takvog nivoa sankcija imala bi evropsko opravdanje i evropsku svrhu, a time i punu evropsku snagu. Nervoza i pritisci koji su sada na sceni, to nemaju.