Pobediti na izborima u Srbiji izgleda kao lak zadatak. Treba samo zagovarati ulazak zemlje u EU i privući ćete od 49 do 52% glasova. Naime, u tom rasponu se kreće podrška građana Srbije ulasku u EU u poslednjih šest meseci. Nešto malo preko polovine je već godinama uobičajeni nivo podrške građana pristupanju Srbije Evropskoj uniji, ali da li ova stabilna podrška istovremeno znači da je mudro uzeti je za politički i izborni program? Da li ona garantuje da ćete zaista imati lak zadatak, kako smo na početku pretpostavili?

Čudno ili ne, u zemlji u kojoj je podrška članstvu u EU već godinama natpolovična, izbori se ne dobijaju na toj matematici i na toj platformi. Davni su dani iz 2009. godine, kada je zabeležen do sada nedostižan rekord od čak 74% podrške članstvu Srbije u EU. Ali, začudo, posle toga nijedna od velikih partija nije gradila svoj put ka izbornom uspehu (pobedi) isključivo na platformi ulaska u EU. Štaviše, EU je u političkim programima i predizbornim kampanjama sve više postajala obavezni, ali tek sporedni element, ne i njihova okosnica i temelj.

Ovo nije ekskluzivno srpski fenomen, slično je i širom regiona, u zemljama koje su u različitim fazama pristupanja Uniji. EU nigde nije “roba” koja može dobro da se “naplati” od birača. Razlozi su mnogi, i treba ih tražiti na obe strane – i na evropskoj i na zapadnobalkanskoj. S jedne strane (evropske) već dugo vlada čuveni zamor od proširenja, a to sa druge strane posledično proizvodi zamor od pristupanja (Uniji). Sve traje već previše dugo, zamor je iz godine u godinu sve veći na obe strane, a na izborima se mora pobeđivati.

Zato smo došli do situacije u kojem nijedna mainstream politička opcija u Srbiji pa i na Balkanu nema kao svoj glavni politički prefiks – ulazak u EU. Taj “evro-ekstremizam” rezervisan je za male partije, one koje traže svoje mesto na političkoj sceni upravo kroz povratak na rana podešavanja gde je EU bila prva i poslednja tačka političkog programa. Politička organizacija “Glas”, koju je nedavno osnovao istoričar Nikola Samardžić, naziva ovakve evro-recidiviste “političkom manjinom”, pri čemu u tu manjinu ubrajaju i sebe i svoje pristalice.

Ova manjina postaje još manja kada na svoju zastavu, pored EU pridodaje još i NATO, što Samardžićev “Glas” upravo i radi. Osim ove, u Srbiji gotovo da i nema političke organizacije koja zagovara pristupanje Srbije NATO-u. O tome povremeno govori lider SPO Vuk Drašković, ali njegova partija pripada vladajućem bloku predvođenim SNS-om Aleksandra Vučića, gde Srbija u NATO nije politika.

Sve dosadašnje, demokratski izabrane, vlade u Srbiji, bez obzira ko je bio na njihovom čelu, i svi predsednici, ma koliko se njihove politike razlikovale, imali su dve konstante – da u EU, ne u NATO. I prvi i drugi deo ovog neprekinutog niza, reklo bi se dosledne državne politike, nisu rezultat upornog i strateškog liderstva za kojim je pošla većina birača, već je posledica obrnutog sleda. Ova politika izraz je svojevrsnog povlađivanja većinskom javnom mišljenju, kojem nijedna od vlada, niti predsednik, nisu želeli da protivreče.

Do sada najdugovečniji, demokratski izabran predsednik Srbije, Boris Tadić, nije dozvoljavao da se za njegovih osam godina mandata uopšte pokrene pitanje članstva Srbije u NATO. Kad god je za to upitan, odgovarao je da to, članstvo u NATO, sada “nije tema”. Iako je imao pun kapacitet, pa i obavezu da kao šef države odlučuje šta jeste, a šta nije tema, svesno se odricao državničkog liderstva zarad podešavanja svog rejtinga prema mainstream raspoloženju koje članstvo u NATO tradicionalno drži veoma nisko. Srbija u NATO postala je za Tadića tema tek onda kada se obreo u dubokoj opoziciji, 2015 godine, kada je oprezno sugerisao da bi možda trebalo razmišljati o članstvu u Alijansi.

Potpuno suprotan put, iako sa jednako lošim polaznim parametrima, izabrao je Milo Đukanović u Crnoj Gori, postavljajući članstvo svoje zemlje u NATO kao strateški državni cilj, u čemu je i uspeo 11 godina nakon sticanja državne samostalnosti. Otpori su sve vreme bili jaki, podjednako i u zemlji i izvan nje, a cena je mogla da bude i nasilno, oružano svrgavanje s vlasti, što su zaverenici i pokušali u oktobru 2016. Prošlogodišnja politička promena u Crnoj Gori, iako je izvedena na anti-Đukanović platformi, u suštini je zasnovana na anti-NATO, pa čak i anti-EU sentimentu, a to što je aktuelna vlada Zdravka Krivokapića u praksi ne primenjuje očekivanom brzinom  glavni je uzrok njene nestabilnosti i stalnih unutrašnjih sukoba.

Države zapadnog Balkana žive produženu tranziciju, mnogo dužu nego onu u ostatku jugoistočne Evrope, dobrim delom i zbog toga što njihovi lideri nisu jasno i čvrsto stajali iza pristupanja EU kao jedinog političkog programa u kojem bi bile sadržane sve druge, pojedinačne, politike. Evropski programi balkanskih političkih partija, pa i onda kada su sa njima pobeđivale na izborima, bili su programi sa rezervom, sa jednim “Ali”. To “ali” je uvek bilo povlađivanje duboko ukorenjenom i raširenom evro-skepticizmu, kojem lideri nikada nisu imali smelosti da se suprotstave, ma koliko bili popularni i harizmatični. Laki glasovi bili su uvek važniji od suštinske promene, i to je dil na koji se ovde lako pristaje. O ceni se ne vodi računa.