Kada u istoj rečenici pročitate reči „Balkan“ i „granice“, obično se pripremate da uzmete u ruke eksplozivnu mešavinu sa kojom ne znate šta da radite, osim da je se što pre otarasite. Slovenački predsednik Borut Pahor preuzeo je taj rizik, pa je liderima sa Zapadnog Balkana predložio da se na redovnom godišnjem sastanku u okviru foruma „Brdo Brioni“ pozabave baš tom, zapaljivom, kombinacijom. Nameravao je da zajedničkom izjavom o tome da na Balkanu više neće biti promene granica, poput umrtvljenog virusa iz vakcine, konačno usmrti pravi virus o prekrajanju balkanskih granica koji je pušten „non paperom“ broj jedan, po mnogima baš iz slovenačke kuhinje. Da podsetimo, reč je o nadrealnoj kartografiji Balkana u kojoj dominiraju Srbija, Albanija i Hrvatska, i u kojoj iščezava Bosna i Hercegovina.

Nema nikog u Evropi i na Balkanu ko nije odbacio ovo novo mapiranje regiona. A pošto se o njemu ipak potrošilo mnogo dragocenog vremena i energije, sve češći su pokušaji da se „non paper“ izbriše iz kolektivnog sećanja, pa ga tako Oliver Varhelji naziva „nepostojećim“. Sličan je i pokušaj Boruta Pahora da se jednom zauvek on skine sa dnevnog reda, ali pre svega da se jednim velikim demantijem sa Brda kod Kranja izbriše slovenačka uloga u ovom problematičnom crtanju novih granica.

Delovalo je jednostavno, ali da se zbog te jednostavnosti i površnosti ne bi upalo u još veći problem, potrudio se Aleksandar Vučić. Njegov „veto“ na Pahorovu inicijativu ima duboko političko, diplomatsko i pravno utemeljenje, a pre svega toga ima pragmatičnu suštinu kojom se ubedljivo štite interesi Srbije na međunarodnoj sceni.

Iako nije naširoko obrazlagao svoje protivljenje ovoj inicijativi, Vučićev potez govori da je imao pred sobom nekoliko motiva. I svi su bili državnički i principijelni. Pre svega, bezrazložno je jednom političkom deklaracijom (izjavom lidera Balkana na neformalnom skupu) potvrđivati nešto što već postoji kao međunarodni zakon, kao obaveza koju su svi dužni da ispunjavaju. Nepovredivost državnih granica je princip iz temeljnih dokumenata UN, a naročito iz Završnog akta iz Helsinkija 1975. (njegovih poglavlja 3 i 4 o nepovredivosti granica i teritorijalnoj celovitosti država). Zašto bi se jedan neformalni sastanak, pa makar na njemu učestvovali sve sami predsednici, bavio potvrđivanjem međunarodnih zakona koji postoje već decenijama?

Drugi mogući motiv potiče takođe iz međunarodnih diplomatsko-pravnih odluka koje imaju snagu zakona. Tiču se baš Balkana, a sadržane su u deset mišljenja takozvane Badenterove komisije, koju je kao arbitražu, ustanovila Konferencija o bivšoj Jugoslaviji u Hagu. Nas posebno zanima mišljenje broj tri, iz januara 1992. godine, koje govori o tome da se granice tadašnjih republika, a budućih samostalnih država, mogu menjati samo „putem (njihovog) slobodnog i međusobnog dogovora“.

I treći motiv, ponajviše u vezi sa današnjom, ali i sutrašnjom pozicijom Srbije u međunarodnoj areni, tiče se njene pozicije oko Kosova. Zašto bi se srpski predsednik, zajedničkom izjavom na Brdu kod Kranja, obavezivao na nepromenljivost granica na Balkanu, ako neki budući dogovor sa Prištinom bude sadržavao baš to, izmenu postojećih „granica“?

Vučić je ovom odlukom, ustvari, ponovo postavio pitanje, na koje nikada nije dobio odgovor na međunarodnoj sceni – Od kog trenutka se pridržavamo međunarodnog zakona o nepromenljivosti granica? Da li od osnivanja OEBS-a (KEBS-a) 1975? Da li od 1992, kada se raspala Jugoslavija (Badenterova komisija kaže – u procesu raspadanja)? Ako su mišljenja te komisije postala izuzetak za Balkan, a ticala su se samo granica tadašnjih republika, ne i pokrajina, zašto se prihvata secesija Kosova od Srbije 2008. godine, samim tim i nova promena granica? I zašto se, naposletku, neko novo menjanje granica, oko kojeg bi se možda saglasili i Srbi i kosovski Albanci, unapred smatra za nedozvoljeno i za to se još traži potpis predsednika Srbije?

Svojim „vetom“ na jedan stav završne izjave sa ovogodišnjeg samita „Brdo Brioni“, Vučić je pre svega zaštitio važne interese svoje države. Srbija godinama ne dobija odgovor na pitanje o zaobilaženju međunarodnog prava u kojem je već nekoliko puta bila oštećena. I kada je prihvatala neke takve odluke (Badenterove komisije), nije dobijala objašnjenje za novo izvrdavanje, u slučaju Kosova na primer. Štaviše, suočena je sa praksom da se principi o nemenjanju državnih granica krše samo onda kada Srbija pretrpi teritorijalnu štetu, a traži se njihovo dosledno poštovanje samo onda kada bi promenom granica mogla da ostvari izvesnu korist.

Ovo je frustrirajuća diplomatska pozicija za svakog ko je na čelu Srbije, ali nikako ne sme biti izgovor za donošenje loših odluka. Vučić je u Sloveniji mogao da potpiše saopštenje sa stavom o nepromenljivosti granica na Balkanu, dobio bi aplauz na evropskoj sceni. To bi bila laka i ugodna, ali ne bi bila dobra državnička odluka. On je odabrao teži način, bez aplauza i čestitanja, ali jedino ispravan sa stanovišta državnih interesa Srbije, koje kao predsednik mora da štiti. I zbog toga još jednom zavredio respekt na međunarodnoj sceni, zato što se na njoj poštovanje stiče i gubi jedino oko toga da li dovoljno dobro branite interese svoje zemlje.