Gledamo ovih dana kako se u praksi i punom snagom obistinjuje najava predsednika SAD Bajdena sa početka mandata da će Zapadni Balkan biti među spoljnopolitičkim prioritetima njegove administracije. To je najavio krajem januara, čim je stupio na dužnost i to ne bilo gde, već u prvom telefonskom razgovoru sa Angelom Merkel, svojim najvažnijim partnerom u EU.

Tadašnja Bajdenova najava dočekana je sa dosta neverice u domaćoj javnosti, verovatno zbog tradicionalne površnosti i neznanja u tumačenju naših odnosa sa svetom. Po principu – baš će sad Bajden da se bavi nama, kada ima na grbači Avganistan, Kinu, Iran, Rusiju i Ukrajinu (ostali spoljnopolitički prioriteti koje je predsednik SAD pomenuo uz Zapadni Balkan). Bili su skeptični čak i retki američki sagovornici domaćih medija, doduše iz drugih razloga. Pretpostavljali su da će Bajden biti preokupiran unutrašnjim problemima i da za Balkan jednostavno neće biti vremena i interesovanja.

Ali, zašto bi bilo drugačije od onog što je predsednik Amerike rekao u zvaničnom razgovoru i to posle objavio kroz saopštenje Bele kuće? Zašto bismo tražili zamke u njegovim izjavama, osim ako i dalje ne mislimo da smo toliko važni (možda i opasni) da čak i predsednik SAD, u prvim danima svog mandata, nema smelosti da nam u lice kaže šta namerava sa nama? Nažalost, predugo smo tako mislili o sebi i uvek smo pravili grešku.

I kao što je najavio, tako se i desilo. Amerika pod predsedništvom Bajdena vraća se na Balkan krupnim koracima. Ovo jeste dobra vest za Srbiju, ma koliko bilo uvreženo mišljenje da američko “uplitanje” uvek znači pritisak i uvek donosi samo gubitak za Srbiju. Prvi deo jeste delimično tačan, jer će američka diplomatija sigurno pritisnuti, kad god proceni da će joj to doneti rezultat, ali drugi deo je potpuno pogrešan, on je eho nekih ranijih vremena. Srbija neće biti na gubitku zbog novog američkog povratka na Balkan.

Razlog je u tome što i Srbija i Sjedinjene Države, u ovom istorijskom trenutku, imaju zajednički interes na Balkanu, a to je da se reše problemi koji već previše dugo opterećuju region. Kako će se do toga doći, stvar je diplomatije pa i pregovaračke veštine pre svega sa naše strane, ali ključno je to da interesi male Srbije i velike Amerike najzad imaju zajedničku stratešku tačku.

Već iduće nedelje imaćemo priliku da vidimo kako “radi” ovaj povratak Amerike na Balkan, na premijeri nastavka briselskog dijaloga Beograda i Prištine. Iako se pažljivo trudi da uloga medijatora ostane (zvanično) u rukama EU i Miroslava Lajčaka, na razgovorima sa Aleksandrom Vučićem, Aljbinom Kurtijem i Lajčakom po prvi put će (zvanično) biti i Metju Palmer, izaslanik SAD za Zapadni Balkan. Iako su SAD i svih prethodnih godina pomno pratile pa i uticale na tok dijaloga, Palmer je nedavnom zajedničkom turnejom sa Lajčakom u Beogradu i Prištini, najavio ozbiljnije učešće Amerike u kosovskom dijalogu.

Srbiji i Vučiću je potreban ovakav partner u razgovorima, ne zato što će Amerika da promeni svoje stavove u vezi sa Kosovom, već zato što može mnogo efikasnije od EU da se bori protiv prištinskih marifetluka, koji već godinama odugovlače proces, a često ga i potpuno blokiraju. Srpski predsednik i američki posrednik biće za briselskim stolom oni koji žele da posao bude završen. I to na način koji će biti prihvatljiv za obe strane, kao što je rekao Palmer nedavno u Beogradu, i kao što Vučić govori već godinama.

Ne samo preko Brisela, Amerika se vraća na Balkan i obnavljanjem predsedničke uredbe o sankcionisanju svih u regionu, koji rade protiv mira, protiv posleratnih sporazuma, bave se korupcijom i na taj način sprečavaju region da se integriše u Evropu. Izgleda li ovo kao pritisak? Možda, ali ne na države, već samo na pojedince kojima će SAD uskratiti gostoprimstvo i blokrati račune i poslove u SAD ako utvrde da rade na štetu svojih građana i država. Ima ih i sada na toj listi blizu 200, od kojih je polovina iz BiH, a jedan od veterana na njoj je i Milorad Dodik. Nedavna uredba predsednika Bajdena potvrdila je da će SAD nastaviti da primenjuje svoj Zakon Magnitski i protiv pojedinaca sa Zapadnog Balkana, kao jednu od najefikasnijih mera za borbu protiv međunarodne korupcije i teškog narušavanja ljudskih prava.

Zluradost koja je ovim povodom zavladala među opozicionim političarima i njima bliskim medijima (jer će SAD valjda strašno da pritisnu Srbiju i Vučića) samo je tužna posledica nerazumevanja koliko se Srbija promenila u odnosu na vreme u kojem su sami zarobljeni. A naročito koliko je ta promena uticala da se promeni i odnos Amerike prema Srbiji. I zato, evo jednog malog podsetnika od pre mesec i po: “SAD su nam potrebne kao prijatelj Srbije, jer ne možemo da budemo ekonomska sila ovog malog regiona, ni da napredujemo brže bez američke podrške, a to znači da moramo da pronađemo najmanji zajednički sadržalac sa SAD o najvažnijim pitanjima i da to ispunimo, jer to je preduslov za ekonomski i drugi napredak”. Ovo je kratka definicija novih odnosa Srbije prema Americi, koju je Aleksandar Vučić dao u nedavnoj debati u vašingtonskom Atlantskom savetu. Jezikom i stavovima koje u Vašingtonu jako dobro razumeju i na koji će odgovoriti istom merom – pragmatičnim partnerstvom. Po prvi put ne tražimo ništa više od Amerike i zato novi američki dolazak na Balkan ima šansu da bude dobar i za Srbiju.