Možemo samo da naslutimo koliko je samo novca, radnih sati, jalovih konferencija, okruglih stolova i čitavih karijera potrošeno u poslednje 22 godine otkad se o govori o povratku raseljenih Srba na Kosovo. A govori se kao o stvari od vrhunske važnosti za normalizaciju stanja na Kosovu. I koji je efekat? Za 22 godine na Kosovo se vratio tek svaki deseti prognanik i interno raseljeno lice, kažu podaci UNHCR-a. Već godinama trend je silazni, bliži se nuli, što je razumljivo, jer sa protekom vremena ljudi se adaptiraju na sredinu u koju su izbegli, zapošljavaju se, školuju, sve manje razmišljaju o povratku. Niti ih ko otuda zove da se vrate, a kamoli da im pomaže u tome.

Dragica Gašić iz Đakovice je samo svojom neviđenom upornošću i hrabrošću do kraja ogolila svu birokratsku i političku žabokrečinu koja se predugo gomila nad povratničkim pitanjem, za koje bi i u Prištini, ali i u UN i Evropskoj uniji najviše voleli kada bi se nekako zaboravilo. Došla je u svoju Đakovicu sa svim dokumentima o svom stanu, naterala tamošnje vlasti da izbace uljeze koji su u njemu stanovali i uselila se. Ne pada joj na pamet da odustane, ni da se povuče, iako se na nju sručilo sve što je moglo – gnev i rasizam Albanaca iz Đakovice, opština koja je tuži, provalnici, vlasnici radnje u kojoj ne primaju njen novac. Svi bi voleli da Dragica Gašić nekako nestane, zato što je njen povratak “opasno” simboličan – ona je prva Srpkinja koja se vratila u Đakovicu, od oko 12 hiljada koliko ih je živelo pre rata i od oko 450 porodica koje su se posle 2008. prijavile da žele da se vrate u svoj grad.

Svi smo čuli za Dragicu Gašić i njenu borbu, ali ne i za njenu sugrađanku Nusretu Kumnova. Reči ove aktivistkinje iz Đakovice najbolje govore u kakvo grotlo je Dragica Gašić rešila da se vrati: “Ona ga neće živeti ovde. Svi Srbi su počinili zločine i rane su još otvorene. Nećemo da dozvolimo da se jedan jedini Srbin vrati u Đakovicu”.

Možda njeni zemljaci Albanci neće govoriti kao Nusreta, ovako oštro i rasistički, ali neće raditi mnogo drugačije da se održi blaži ili otvoreni aparthejd prema Srbima, koji vlada već 22 godine. Ovih dana ga na svojim leđima, svom silinom oseća Dragica Gašić, a nekoliko puta godišnje osećaju ga sve one porodice koje za vreme zadušnica zatiču polomljene spomenike svojih pokojnika. Osećaju ga i malobrojne familije koje i posle četvrt veka žive izolovane na svojim imanjima, gde s vremena na vreme plane seno, ili neko poseče šumu. Baš kao i monasi kada na kapijama njihovih manastira osvanu grafiti “UČK” ili buldožeri krenu da trasiraju put kroz manastirsku zemlju.

Dragica Gašić će ostati u svom malom stanu u Đakovici, zato što je u pravu i zato što je hrabra i uporna. Ne zato što od skandalizovane tviter-zajednice iz Srbije dobija poruke podrške, a mnogo više služi kao povod za napade na NVO koje ne staju u njenu zaštitu, a naročito na državu Srbiju, bez obzira što je država jedina i pritekla u pomoć Dragici Gašić. Ovoj ekipi, ona je samo jedan prolazni povod za takozvanu “moralnu paniku”, još jedan običan šlagvort za tupljenje o tome da država (Vučić) ne radi ništa i za poruku – “neka neko preduzme nešto”.

Dragica Gašić će, dakle, pobediti u ovoj stvari, ostaće da živi u svom stanu i svom gradu, a kako će izgledati njen život, znaće ona sama i na to je spremna. Ali ostaje otvoren strah da će se posle nje pojaviti neka nova Dragica ili Dragan sa potpuno istim problemom. I onda ćemo ponovo imati “moralnu paniku” kod tviter-boraca, imaćemo njihove napade na državu (Vučića) i imaćemo državu koja se dovija kako zna da pomogne povratniku na Kosovo. Ovo može da traje večno, ili bar onoliko dugo koliko ima raseljenih kosovskih Srba spremnih da se upuste u rizik i pokušaju da se vrate kući. Ako ne ostane nijedan, onda će to biti veliki dan za albansko društvo na Kosovu, jer je protek vremena učinio svoje.

Zato je slučaj Dragice Gašić ubedljivo najjači argument protiv svih onih koji zagovaraju odugovlačenje rešenja za Kosovo, protiv onih koji u proteku vremena vide šansu za Srbiju i Srbe na Kosovu. Dragica Gašić jeste žrtva albanskog aparthejda, ali je i žrtva statusa quo. Koliko još ljudi poput nje treba da doživi istu sudbinu da bi jednog dana, u dalekoj budućnosti, Srbija dočekala da se “vrati na staro”. I po koju cenu?

Neviđeno je licemerje svih onih koji su užasnuti nad sudbinom Srpkinje iz Đakovice, a u isto vreme optužuju za izdaju Aleksandra Vučića zbog toga što želi kompromis sa Albancima i želi ga što pre. Između te njegove politike i slučaja Dragice Gašić postoji direktna veza, tako što ovakve patnje ne bi ni bilo da je već pronađen kompromis koji traži srpski predsednik. Kosovo je ne samo pravni i državni provizorijum, ono je kao takvo crna tačka za svako ljudsko pravo onih koji žele u njemu da žive, a nisu Albanci. Što duže traje taj čardak ni na nebu ni na zemlji, sa aparthejd-vladom i stanovništvom, uz nezainteresovanu i neretko korumpiranu međunarodnu upravu, zaduženu za vladavinu prava, slučajevi Dragice Gašić će se ponavljati. I obrnuto, što se pre dođe do kompromisa i rešenja koje traže Vučić i Srbija, uspostavlja se režim odgovornosti u kojem Priština ne sme da dopušta ovakvo linčovanje manjina. Takav režim nikada nije postojao, ni po Rezoluciji 1244, ni po Ahtisarijevom planu, niti po proglašenju kosovske nezavisnosti, a nema ga ni danas. Nije postojao, jer nije bilo kompromisa sa Srbijom, već samo nametanja koje nikada nije donelo rezultat. Dragica Gašić može da bude poslednji srpski povratnik koga su dočekali problemi jedino ako Srbi i Albanci postignu dugotrajni i kompromisni dogovor, ono što uporno i jedino traži srpski predsednik. Što pre.