Poslednji referendum u Srbiji održan je pre 15 godina, kada je donošen Ustav. Svake od tih proteklih 15 godina dobijali smo kritike iz Evropske unije, u koju sve vreme želimo da uđemo, da nam je Ustav faličan i da treba da ga promenimo. Misli se na deo koji se tiče izbora sudija i tužilaca, i njihovog odnosa sa ostale dve političke grane vlasti.

Otprilike za tri meseca rešićemo i to. Do polovine februara imaćemo novi referendum, prvi posle 15 godina, a građani će na njemu moći da kažu da li se slažu sa promenama Ustava i to “samo” u vezi sa pravosuđem. Promene su dobre, usklađene su sa evropskim rešenjima, podržala ih je i Evropska unija, a što je još važnije i Venecijanska komisija (Saveta Evrope), taj najviši evropski arbitar za kvalitet važnih zakona.

Srbija privodi kraju jedan od najvećih reformskih poslova u poslednjih 15 godina. Zatvara jedno ogromno poglavlje u kojem je 15 godina trpela kritike da njen pravosudni sistem nije nezavisan, da je pod uticajem političke vlasti i da od tog problema kreću svi drugi koji se svode na čuvenu rečenicu – ne funkcioniše vam pravna država. Skida se s leđa jedan od najtežih tereta u odnosu prema EU, ali još važnije, u Ustav se ugrađuje zaštita pravosudne nezavisnosti i objektivnosti, onako kako je zaštićena u najvećim demokratijama današnjice.

Bilo bi logično da oko ovih kapitalnih tema sve kuva u Srbiji, da ne prođe dan da se o tome ne raspravlja i da se svi koji se bave politikom ili bilo kojim drugim javnim poslom oglašavaju oko ovoga, nude različita rešenja, pokušavaju da u Ustav uđe najbolje. Bilo bi logično, jer kad se nešto zapiše u Ustav, tu će i da ostane decenijama, i ticaće se svih, bilo da se s tim slažu ili ne. Tako nekako funkcioniše demokratija.

Toga, međutim, nema. Tačnije, promene Ustava ne postoje na liniji fronta gde se obračunavaju vlast i opozicija, oko te važne kote nema borbe. Čak se i evropski “pružaoci dobrih usluga” godinama ubiše od pozivanja da se svi uključe u posao oko ustavnih promena, jer je to, naprosto, jedno od najvažnijih pitanja za svaku državu. Ali uzalud. Na tom delu fronta samo je jedna strana, ona koja čini vlast, njenih protivnika nema. Odlučili su da to nije njihova bitka.

Odlučili su to još u davnim danima kada su držali vlast i to stabilno, monopolistički, kontrolišući sve resurse, pa i one koji daju odrešene ruke za ogromne poslove, kakav je i promena Ustava. Od prvog dana kada je donet, a ove nedelje se navršilo tačno 15 godina, ćutke su trpeli primedbe na njegov sadržaj, okretali su glavu na svaki pomen da treba da se promeni, pravili se gluvi na opravdane primedbe da pravosuđe u Srbiji ima konstrukcionu grešku zbog koje nije samostalno i nezavisno od političkog uticaja. Na primer, Venecijanska komisija je već četiri meseca posle donošenja Ustava rekla da je on loš u delu o pravosuđu.

Ni tada to nije bila njihova bitka, a imali su u svojim rukama sve što je trebalo da obave taj posao. Nije ih zanimalo, baš kao što ih ne zanima ni sad. Odgovornost nekadašnje vlasti, a današnje opozicije prema temeljnim pitanjima demokratije i vladavine prava jednaka je nuli, i u tom smislu ništa se nije promenilo za poslednjih 15 godina.

Danas bedno zvuče njihove primedbe da se Ustav menja ispod žita, preko noći, bez javnosti. Već tri godine traje ovaj posao, a u poslednjih godinu dana nema nijednog važnijeg pravnika u zemlji koji nije prodefilovao kroz skupštinska javna slušanja. Dolazili su univerzitetski profesori prava, sudije, tužioci, advokati, strani stručnjaci, diplomate iz stranih ambasada, na desetine stručnjaka iz nevladinih organizacija koje se bave pravosuđem i pravnom državom. Plus Venecijanska komisija stalno na vezi, a u poslednje tri nedelje sa dva konačna pozitivna mišljenja – o ustavnim amandmanima, pa o promenama u Zakonu o referendumu.

Zašto nisu radili na ovome dok su bili na vlasti? Iz istog razloga što se ne bave time ni danas kada su u opoziciji. Ova stvar traži veliko znanje, mnogo planiranja i rada, prihvatanje kritika i korekcija, i mnogo vremena, a zauzvrat ne donosi mnogo glasova. Ništa od toga nisu imali ni 2006. pa nadalje, a nemaju ni danas. Drugo, predsednik Vučić, Vlada, Skupština i njen predsednik Dačić, obavljaju ovaj posao besprekorno i završiće ga u istom stilu. Dakle, nema mesta za galamu i ubiranje politikantskih poena.

I na kraju, čak i da imaju makar malo volje da se pozabave ovim kapitalnim pitanjem, pokazuje se ovih dana da o tome ne znaju baš ništa, čak ni ono što bi morali da znaju srednjoškolci društvenog smera, za trojku. Neki od pravničkih perjanica opozicione scene, osule su paljbu što se novim Zakonom o referendumom spušta prag (cenzus) za donošenje referendumske odluke, iako baš to piše u Ustavu koji je star 15 godina i koji očigledno nisu ni pročitali!?  

Ne znamo, nećemo, ne umemo, niti nas zanima, ali znamo da ne valja čim se  Vučić time bavi. Ovako čvrsta i nepokolebljiva politika traje godinama i sa njom se ulazi u još jednu izbornu kampanju. Odakle vam, onda, pomisao da će doneti rezultat drugačiji od dosadašnjeg?