Na poslednjem od mnogih “ekoloških ustanaka”, onom ispred predsedničke kancelarije Aleksandra Vučića, rođen je slogan, a možda čak i strategija za njegovo obaranje na predstojećim aprilskim izborima. Slogan je jasan je, lako se pamti, ima više značenja, okupljeni narod ga je prihvatio, nema razloga da ne donese glasove. Jedina mana je što je netačan i lažljiv, što nudi prevaru kao izbornu ponudu, a obmanu kao političku platformu. S tim, već, glasovi teško dolaze.

Uzvikivalo se da Vučić pretvara Srbiju u koloniju. “Srbija neće biti kolonija”, ili neka slična varijanta, biće i slogan i program i ulog sa kojim će opozicija ići narednih meseci u predizbornu promociju. Tačno je, Srbija svakako nije, a neće ni biti kolonija, ali to nije ideja onih koji su kreirali poruku. Njihova ideja treba da znači da Srbija sa metroom, rudnikom litijuma, sa novim putevima, prugama, fabrikama i raznim drugim investicijama iz sveta postaje ustvari nečija kolonija, a njena deca valjda robovi i sluge.

Da je kraj 19, ili početak 20. veka, ovakav kreativni pristup nadolazećim izborima bio bi u duhu vremena, verovatno bi bio i profitabilan. Baš kao što su na istim kampanjama i istim sloganima profitirali svi oni protivnici gradnje železnice i uvođenja električne struje. I oni su vikali da će Srbija postati kolonija ako prihvati gradnju pruge i da će ostati bez svoje zemlje i svog bogatstva ako nam neki stranac bude kopao po zemlji, gradio železnicu ili razvlačio kablove za struju.

To što i u trećoj deceniji 21. veka u politici i dalje imamo ovakve fosile, ne znači da se Srbija nije pomerila za sve ovo vreme. To samo znači da, nažalost, i dalje postoje ljudi koji ili ne znaju šta se događa u svetu oko njih, ili to dobro znaju, ali od toga ne mogu da zarade. I onda se vraćaju prljavom, podmuklom i prevarantskom demagoškom sloganu “Srbija neće biti kolonija”. Vade ga iz duboke političke tame, preuzimaju ga iz ruku svojih političkih predaka, onih mračnjaka i protivnika svake modernizacije od pre vek-vek i po.

To su njihovi pravi politički preci, njihovi ideološki očevi, iako su čitave karijere potrošili na to da se predstave kao progresivni, moderni evropski političari i aktivisti. Oni koji imaju sve zube.

Svako ko u narednim mesecima bude uzvikivao “Srbija neće biti kolonija”, trebalo bi već sad da odgovori na nekoliko pitanja. Na primer, odakle misli da dobije 65-70% sadašnje plate, ili odakle će da nadoknadi toliki iznos u budžetu za bolnice, vrtiće I škole, ako već hoće anti-kolonijalni režim u Srbiji. Čija je to Srbija kolonija? Evropske unije, možda, jer njoj prodaje i od nje kupuje skoro sve što proizvede i što ponudi kao uslugu? Mogu li antikolonijalisti da zamisle Srbiju bez stranih kompanija, banaka, investitora? Prihvataju li odgovornost da u svojoj doslednoj borbi saopšte stotinama hiljada ljudi u Srbiji da od sutra nemaju posao, jer, pobogu, nećemo više da budemo ničija kolonija?

Drugo, zašto je samo Rio Tinto kolonizator, a to nisu američki NCR u Beogradu, francuski Mišlen u Pirotu, ili nemački Simens i Kontinental u Subotici? Ko će i po kom kriterijumu da odlučuje gde je granica do koje je Srbija otvorena i privlačna ekonomija za strana ulaganja, a kada tone u kolonijalno ropstvo?

Treće, gde je bio taj anti-kolonijalni glas kad je stvarno bio potreban? Onda kada je ceo srpski naftni kompleks, sa svojim ogromnim resursima i tržištem prodat strancima višestruko ispod realne cene, i za obećanja koja nikada nisu ispunjena? A samo koji dan posle, tog ko je pristao da se Srbija kolonizuje nagradili su stotinama hiljada glasova i ostankom u predsedničkoj palati. Nagradili su ga isti ljudi koji danas, kobajagi, ne daju da se Srbija kolonizuje. Vrhunska farsa i prevara.

Pričati danas o kolonijama i kolonijalizmu, u doba globalne turbo-međuzavisnosti, mogu samo politički šibicari, koji računaju s tim da su ljudi potpuno izgubili zdrav razum. Da su u pravu, Amerika bi danas bila najveća kolonija na svetu, jer samo prošle godine stranci su kupili “njena bogatstva” za više od četiri hiljade milijardi dolara. Japanci ponajviše, skoro 700 milijardi. Da li ovaj ogroman novac investiran u američku ekonomiju znači da je ona postala nečija kolonija, japanska možda? Po tome je i mala i nama bliska Slovačka takođe kolonija Nemačke, Francuske, Južne Koreje i Britanije, zato što su njihovi auto-giganti baš tamo otvorili svoje velike fabrike. Ili je, Slovačka, ipak, najveći svetski proizvođač automobila po glavi stanovnika, a njeni ljudi zbog toga mnogo bogatiji i srećniji nego što su bili pre tih fabrika. Vrhunac ove podmukle priče o Srbiji kao koloniji je, ipak, prizivanje rasizma, koji je pre ili kasnije morao da ispliva na površinu. A isplivao je odmah, već prvog dana, na pločniku ispred Vučićeve kancelarije, kada je govornik na oduševljenje pristalica, uzviknuo da Srbija nije “afričko pleme”. Znaju li ti, navodno obrazovani i prosvećeni ljudi, da će polovinu učesnika na decembarskom Samitu za demokratiju sa Džozefom Bajdenom činiti baš nekadašnje kolonije, uključujući i desetine tih “afričkih plemena”, kako im se podsmevala gomila u centru Beograda? Tamo će biti i Srbija i Vučić, zašto i ne bi, jer se kod predsednika SAD priča o tome kako odbraniti današnju demokratiju u svetu, pa i od onih koji ne razumeju ni taj svet ni demokratiju, nego haluciniraju o kolonijama. Njihov “genijalni” slogan, ukraden od narodnih štetočina iz 19. veka i njihova jednako štetna politika, ostaće da se bore sami sa sobom, daleko od modernog sveta gde kolonije odavno ne postoje, pa ih razumni ljudi i ne pominju.