Glad u svetu može da se iskoreni ako svi dobiju hranu, a siromaštvo ako svi dobiju para koliko im treba za pristojan život. Po istom receptu, rešenje za sve balkanske probleme daju autori nove nove studije u okviru projekta Univerziteta Džons Hopkins I Centra Vudro Vilson I kažu – svi problemi na Balkanu mogu da se reše ako Srbija prizna Kosovo. Jednostavno je, logično, i sigurno daje rezultat. Baš kao što su i za sve druge velike probleme najbolja jednostavna rešenja, na primer za iskorenjivanje gladi ili siromaštva.

To rešenje je, doduše, napisano na 67 strana, jer ipak nosi pečat dve veoma ozbiljne i ugledne američke naučne institucije, ali sve što se nalazi između korica može da se sažme u jednu rečenicu, dostojnu rodonačelnika filozofskog pravca iz “Alan Forda”, Grunfa. Dakle – Srbija treba da prizna Kosovo i Balkan momentalno postaje stabilan. Nećemo se baviti pitanjem – kako se niko do sada nije setio ovako jednostavne formule, jer nemamo dovoljno znanja i kapaciteta da to istražimo. Ali možemo, bar, da načnemo ovu temu, naročito zbog želje autora ove studije da ona preraste u zvaničnu politiku Amerike i Evrope prema Balkanu.

Od 15 preporuka koje autori daju zvaničnicima Amerike i EU kako da se postave prema Balkanu, čak 12 se odnosi na Srbiju. Preostale tri na – Grčku (!?), jer ona je u centru njihove pažnje kao prva u nizu od pet evropskih domina koje bi morale da padnu i priznaju Kosovo, da bi cela EU postala jedinstvena u podršci kosovskoj nezavisnosti. Osim Srbije i Aleksandra Vučića, i donekle Grčke, ništa drugo na Balkanu nije problematično i ne traži novi američki i evropski pristup. I obrnuto, kada bi Vučić priznao Kosovo i prihvatio, kako se kaže, “zapadni poredak”, baš sve na Balkanu bilo bi u potpunom redu.

A da bi ovo jednostavno, a efikasno rešenje, bilo što ubedljivije, autori daju još jednu poentu (kažu – argument), takođe blisku filozofskom pravcu iz popularnog stripa – Trodecenijski raspad Jugoslavije potrebno je da se okonča tamo gde je i započeo – na Kosovu! Od svih izlizanih fraza kojima nas decenijama zasipaju izumitelji rešenja za Balkan, ova je u samom vrhu. Kad god je čujete, nepogrešivo znate da iza nje ne stoji nikakav sadržaj, nikakva ideja, a kamoli rešenje.

Autorski tim predvođen profesorom Edvardom Džozefom nije prvi koji ide ovim putem. Slična “rešenja” dolazila su i sa naučno-istraživačkih adresa, a jedno od poslednjih bio je izveštaj Međunarodne krizne grupe od pre tačno godinu dana. Sa istom poentom – Kosovo je nezavisno, to treba svi da priznaju i od te tačke kreću razgovori i put ka stabilnom Balkanu. Previđa se uvek da su stvari zaglavile baš na toj tački, koju autori uporno preskaču i smatraju je da je svršena stvar. Pa zašto se onda stvari nisu završile februara 2008. kada je Skupština u Prištini proglasila nezavisnost i kada su to prihvatili Amerika i skoro svi na Zapadu? Kako to da je ova stvar ponovo vraćena na pregovarački sto, i to baš sa dolaskom Vučića? Kako to da su i EU i, evo već tri, američke administracije prihvatile da razgovaraju sa Srbijom i Vučićem, jer se ispostavilo da bez njih nema rešenja?

U svim ovim pitanjima ujedno su i odgovori, a jedino oni su odraz realnosti. To nisu laboratorijske vežbe koje kreću od poželjnog rezultata, umesto da počnu od činjenica. Ogromno je potcenjivanje američke spoljne politike nuditi joj ovakve površne ideje, u momentu kada ona već godinama smatra Srbiju i njenog predsednika kao činilac sa kojim moraju da budu partneri, da bi došli do rezultata koji odgovara njihovim interesima. I da u tom partnerstvu, a nikako u sukobu, kako zagovaraju autori ove studije, moraju da prihvate činjenicu da i Srbija ima neke interese oko Kosova i oko Balkana i da te srpske interese moraju da uključe u svoje računice, jer drugačije ne mogu da očekuju uspeh.

Vučić se izborio za ovakvu poziciju Srbije, doveo je na nivo na kojem nikada nije bila u prethodne tri turbulentne balkanske decenije. Na nivo na kojem bez Srbije ne može da bude doneto nijedno rešenje koje se nje tiče. U ovome je ključna razlika između Srbije danas i Srbije od pre 20 ili 30 godina, u vreme u kojem su još uvek zarobljeni istraživači Balkana sa Džons Hopkinsa.

Ni Amerika nije ista, naprotiv. Za nju je Srbija već godinama faktor bez kojeg na Balkanu ništa ne može da se pokrene na bolje. Možda se administracijama u Vašingtonu to ne sviđa, ali spoljna politika je za njih posao, nisu lične emocije. I zato je ona najuticajnija na svetu i isporučuje rezultat. Tim poslom, a ne emocijama, na Balkan za nekoliko nedelja dolazi izaslanik Eskobar, da nastavi da traži kompromis oko Kosova. Razume se, sa Srbijom kao partnerom u tom poslu, a ne kao objektom svoje politike, na šta ga, inače, podstiču autori “strategije” o stabilnom Balkanu.

Ipak, da njihov trud ne bude samo predmet kritike, mora im se priznati da su u jednoj stvari u pravu. Predlažu, naime, da se Zapad “uhvati” za odluku Međunarodnog suda pravde povodom kosovske nezavisnosti, donetu na traženje Vuka Jeremića i Borisa Tadića, i da se širim tumačenjem te odluke otvori prostor da pet članica EU lakše prizna Kosovo. Ako ih u Vašingtonu budu poslušali, ovo može da bude realna opasnost za dalju srpsku poziciju u pregovorima. Nekadašnja katastrofalna politika Srbije oko Kosova, u najvećoj meri je preokrenuta, ispeglana i postavljena na pravac koji zemlji konačno može da donese uspeh. Koliko je za to bilo potrebno vremena, znanja i upornosti, to će znati jedino Aleksandar Vučić, kao autor i direktni izvođač tog preokreta. Ali repovi iz prošlosti očigledno još uvek postoje i samo su dokaz kakvu je ruševinu od politike nasledio i koliko je bilo potrebno truda i državničke veštine da se ona podigne iz pepela. Do uspeha i kompromisa još uvek je daleko, neće uopšte biti jednostavno kako misle američki istraživači, ali odavno je već sigurno da će i Srbija itekako da se pita. U Vašingtonu više nemaju nikakav problem s tim.