Srbija je zajedno sa još 140 država članica UN osudila agresiju Rusije na Ukrajinu i zatražila povlačenje njene vojske, ali je ostala pri svom stavu koji ima već osam godina da Rusiji ne uvodi ekonomske sankcije. Razlog je što je Rusija na međunarodnoj sceni zaštitnik srpske pozicije da Kosovo nije samostalna država, kao i to što je Srbija zavisna od ruskog gasa. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je nedavno i da sankcija nema zato što 85% građana Srbije podržava i voli Rusiju.

Da li je ovakva politika najveće zemlje na zapadnom Balkanu održiva u situaciji kada je Rusija izopštena od cele Evrope i Zapada? Odgovor je – ne, a diskusiju zavređuje samo pitanje – kada, a ne da li će doći do velike promene. Ovde ćemo ponuditi argumente za oba odgovora.

Kada je reč o principijelnosti u međunarodnim odnosima, na kojem Srbija inače insistira, srpski predsednik veoma dobro zna da je jedino ispravno pridružiti se merama EU prema Rusiji, zato što je I njegova zemlja bila predmet kršenja međunarodnog prava u slučaju secesije Kosova, baš kao što je to sada Ukrajina u slučaju Krima i Donbasa. Isto važi i za vojnu akciju NATO protiv Srbije 1999. godine i aktuelnu rusku agresiju na Ukrajinu. Sa tog stanovišta, Srbija ne treba da ima nikakvu dilemu da se pridruži evropskom odgovoru na rusku invaziju.

Srpski predsednik Vučić ne preteruje kada govori o ogromnom procentu građana Srbije koji gaje prijateljska osećanja prema Rusiji. Ali to nije nikakav parametar po kojem državnik treba da donese pravu odluku za svoje građane. Njegov posao i državnička dužnost je da osećanja većine, a veliko je pitanje koliko su ona iskrena, stavi po strani i da donosi odluke zasnovane na razumu i na činjenicama.

Nasuprot ovom sentimentu, stoje neoborivi racionalni razlozi zašto odluka treba da ide u drugom pravcu. Za Srbiju postoji sve manje strpljenja među zapadnim partnerima zbog njenog oklevanja da se priključi najjačem evropskom odgovoru na državno nasilje Moskve koje je viđeno od Drugog svetskog rata.

Svakodnevni život ne samo ovih 85%, već svih 100% građana Srbije čvrsto je vezan za Evropu, ne za Rusiju. Dve trećine (oko 61%) trgovinske razmene Srbija obavlja sa ekonomijama EU, sa Rusijom tek oko 5%. Od svih stranih investicija u Srbiji, a one su ubedljivo najveće u regionu, skoro 70% dolazi iz EU, iz Rusije manje od 10%. Uz domaće kompanije, zapadni investitori su ubedljivo najveći poslodavac u Srbiji, u njihovim kompanijama radi na stotine hiljada ljudi. Čega će se odreći srpska ekonomija, kada (a ne ako) bude uvela ekonomske sankcije Rusiji – nešto manje od milijarde dolara izvoza, uglavnom hrane i industrijskih proizvoda. To je manje nego što Srbija izvozi, na primer, u susednu Bosnu I Hercegovinu (1,35 milijardi dolara) ili skoro isto koliko izvozi na Kosovo, koje inače ne priznaje kao državu.

U očekivanju promene srpske politike prema Rusiji, umesna je analogija sa 1948. godinom kada je lider tadašnje Jugoslavije Tito prekinuo veze sa SSSR-om i Staljinom. Lideru komunističke jugoslavije bilo je neuporedivo teže da donese tu odluku nego danas Aleksandru Vučiću, na primer i zbog toga što je na svojim granicama prema Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj imao stotine hilijada vojnika SSSR-a i saveznika spremnih da svakog časa izvrše invaziju na Jugoslaviju. U isto vreme sentiment prema Staljinu je bio toliko jak da je hiljade staljinista u Jugoslaviji bilo spremno da iznutra podrže invaziju, pa i po cenu dugogodišnjih robija. Mnogi jugoslavenski generali i ljudi iz bezbednosnih službi su smatrali Moskvu i Staljina za svoje šefove, a ne Beograd i Tita. Bili su spremni da umru za SSSR i Staljina.

U Srbiji danas ni blizu nema takve opasnosti. Još je važnije to što je Srbija okružena članicama NATO, tako da bez obzira na tople emocije prema Rusiji, u Srbiji nema onih koji bi bili spremni da odu u zatvor, a kamoli da poginu za Putina. Titova odluka je bila maksimalno riskantna, ne samo za zemlju i Jugoslovene, već i za njega lično. Staljin je konstantno pokušavao da ga ubije, pominje se čak 22 pokušaja atentata na Tita, a onda je jugoslovenski maršal uputio pismo u Kremlj – „Prestani da šalješ ljude da me ubiju, već smo uhvatili petoricu, od čega jednog s bombom, i jednog s puškom. Ako ne prestaneš da šalješ ubice, ja ću poslati jednog vrlo brzo u Moskvu i sigurno neću morati da šaljem drugog“. Ovo je bio obračun sa tadašnjim SSSR-om, neuporedivo jačim od današnje Rusije, rizik je bio neuporediv sa malim posledicama koje današnja Srbija može da ima, ali odluka je ipak doneta.

Postoji priča da je Putin, u razgovoru sa svojim saradnicima nakon jedne od brojnih poseta Srbiji, na njihovo pitanje kako su protekli razgovori, ironično odgovorio – “Video sam se sa dvojicom, jednim koji me ne voli i sa drugim koji se pretvara da me voli”. Mislio je na predsednika Srbije Vučića i tadašnjeg šefa diplomatije Ivicu Dačića. Dopuštam da je ovo romansirana dosetka, ali je pominjem zato što veoma dobro opisuje stvarne odnose ruskog lidera sa partnerima u Beogradu.

ČInjenica je da se Rusija godinama ponaša destruktivno prema Srbiji, tretira je kao svoju guberniju, ubeđena da joj je sve dozvoljeno. Ruske obaveštajne službe su glavni eksponent tog agresivnog odnosa, ne samo prema Srbiji, već i prema celom Zapadnom Balkanu. To se pokazalo i razotkrivanjem pokušaja oružanog prevrata u Crnoj Gori 2016. godine i plana za likvidaciju crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, kada su ruski obaveštajci koristili upravo Srbiju kao teren za pripremu ove akcije. To je potvrdio i srpski predsednik Vučić, kada je Crnoj Gori dostavio ključne informacije da spreče prevrat. Potvrdio je to i tadašnji hitan dolazak šefa ruske obaveštajne zajednice Nikolaja Petruševa u Beograd da evakuiše dvojicu svojih agenata koji su bili umešani u plan za krvoproliće u Crnoj Gori.

Ruski FSB ima verne saradnike i agente uticaja u svim institucijama u Srbiji, naročito u njenoj bezbednosnoj službi BIA. Aleksandar Vučić se nekoliko puta žalio ruskim ambasadorima u Beogradu, ali direktno i Kremlju na destruktivno delovanje prema Srbiji i njemu lično. U Beogradu je uhvaćen penzionisani agent GRU, jer je fotografisao Vučićevog sina na radnom mestu, a u novembru 2019. otkrivena je operacija i objavljeni su snimci na kojima takođe agent GRU Georgi Kleban plaća svog neimenovanog srpskog saradnika, pukovnika iz vojne bezbednosne agencije. Ruske tajne službe već godinama vrbuju nacionalističke eksremiste i fudbalske huligane, kako bi preko njih izazvali nestabilnost i sukobe kad im je potrebno u Srbiji i regionu. To su ljudi koji su proteklih nedelja dva puta demonstrirali u Beogradu podržavajući Rusku agresiju na Ukrajinu. Sve Vučićeve primedbe na ovakvo delovanje prema Srbiji, u Moskvi su odbacivali, pa čak se i ironično odnosili prema njima.

I, kada, na kraju dođemo do “pupčane vrpce” između Srbije i Rusije, a to je savezništvo oko Kosova, hladne glave treba da kažemo da je ta veza prekinuta 24. februara, kada je Putin napao Ukrajinu. I do tada izolovana u najvažnijim međunarodnim forumima, Rusija je sada odbačena iz svetske zajednice. Njena podrška nikome više nije potrebna, niti je moguća. U Moskvi će i dalje govoriti da štite Srbiju i Kosovo u njenom sastavu, kako u UN tako i drugim važnim organizacijama, ali to govori nemoćan i izolovan nasilnik, čiji glas u međunarodnim odnosima ništa ne vredi. Izolovana u Savetu bezbednosti, gde se važne odluke prebacuju na Generalnu skupštinu, izbačena iz Saveta Evrope, pod mogućom suspenzijom u MMF-u, u OEBS-u, u čitavom nizu međunadnih foruma, takva Rusija nije potrebna Srbiji, štaviše od nje mora trenutno da se distancira i da se okrene svojim interesima.

Iako će pristalice Rusije u Srbiji često reći da Moskva nikada nije uvodila sankcije Srbiji, to jednostavno nije tačno. Od oko 150 rezolucija koje je Savet bezbednosti doneo početkom 90-tih u vezi sa raspadom Jugoslavije, desetak je predviđalo kazne i sankcije tadašnjoj SR Jugoslaviji, odnosno Srbiji i nijednom nije bilo ruskog veta. Počev od zabrane izvoza oružja 25. septembra 1991 (Rezolucija Saveta bezbednosti 713), pa do 30. maja 1992. (Rezolucija Saveta bezbednosti 757) kada su Srbiji i Crnoj Gori uvedena ekonomska blokada, posle čega je usledilo izbacivanje iz UN.

Ovakav odnos prema Srbiji, Rusija je nastavila i uoči bombardovanja 1999. Godine. Mirovnoj rezoluciji 1244 kojom je okončano bombardovanje Srbije prethodile su četiri rezolucije Saveta bezbednosti UN, u kojima je Srbija upozoravana da krši mir (rezolucije 1160, 1199, 1203 i 1239), uveden joj je embargo na uvoz oružja (Rezolucija SB UN 1160), a od Haškog tribunala zatraženo da prikuplja informacije o zločinima na Kosovu (Rezolucija Saveta bezbednosti 1199. od 23. septembra 1998). Sve uz podršku Rusije, zato što je to bio njen interes.

Rusija je, dakle, često učestvovala u uvođenju sankcija Srbiji, tako da sada, kada treba da joj se uzvrati sličnom merom, Beograd ne treba da ima nikakav obzir prema Moskvi. Pridruživanjem sankcijama EU, Britanije i SAD, Srbija će odgovoriti Rusiji istom merom kao što je od nje doživela više puta u bliskoj istoriji.

Današnja Rusija, nakon brutalne invazije na suverenu Ukrajinu, ne može biti izbor, jer podrška zločinima ne može biti izbor za bilo koji narod i njegovo rukovodstvo. Danas biti prijatelj i saradnik Putinovoj Rusiji znači biti njen saučesnik. To više nije pitanje gepolitičke naklonjenosti nekoj strani već je civilizacijsko pitanje. Putinova Rusija se ponaša kao banda nasilnika, čiji šefovi, na primer, prete Finskoj i Švedskoj ukoliko pristupe NATO, a odnedavno i Bosni I Hercegovini ako uradi isto. “Ako Bosna i Hercegovina odluči da bude članica bilo čega, to je unutrašnja stvar. Ali druga stvar je naša reakcija. Na primeru Ukrajine, Rusija pokazuje šta očekuje”, zapretio je u Sarajevu ruski ambasador Igor Kalabuhov.

Kao kada bi silovatelj rekao žrtvi da će prestati, čim žrtva prestane da pruža otpor, pa će izgledati kao da vode ljubav, Putin poručuje Ukrajini da će stati čim Ukrajinci polože oružje i prestanu da se bore. Kao nasilni suprug koji ne ostavlja na miru svoju suprugu koja ga je napustila, Putinova Rusija ne da Ukrajini da ostvari svoje želje da bude deo EU i NATO.sa porukom pomenutog nasilnog supruga “ako nisi moja nećeš biti ničija!” Kazna Ukrajini jer se drznula da se otrgne iz “ruskog sveta” je model koji Rusija hoće da primeni i na sve ostale koje smatra svojim “prirodnim” plenom. Na Balkanu je to danas Bosna i Hercegovina, a već sutra će biti Srbija, Crna Gora. Agresija više nije skrivena, i traži jači odgovor od Zapada i NATO nego što su to oštra saopštenja.

Putin neće stati, nastaviće dalje, dokle god mu se ne stane na put. Veliki gledaju svoj interes, ne ulaze u direktan sukob s njim, kao kada roditelji ne sprečavaju nasilnika da maltretira neko dete, jer to dete nije njihovo, strahuju da se nasilnik ne okrene i prema njihovoj deci. .

Srpski predsednik Vučić ima istorijsku šansu da svojoj zemlji obezbedi trajno mesto u porodici najnaprednijih naroda. On je čovek koji želi da ga istorija pamti po nečemu velikom, da ostavi legat. Sada ima i priliku. Može da se razume da ovako velike odluke nije lako doneti nekoliko dana pre važnih predsedničkih i parlamentarnih izbora, ali odmah nakon njih nema prepreka da skupi snagu i postupi ispravno, zato što pravi državnik predvodi svoj narod, ne sledi ga. Zato ga i biraju.

Vučić je tokom deset godina na vlasti već doneo mnogo teških odluka. Na samom početku mandata smanjio je ionako niske plate i penzije, jer je to bilo neophodno da se konsoliduju do tada haotične javne finansije. Uveren sam da bi protiv takve idluke bilo 100% gradjana Srbije, da ih je pitao. Ali nije, doneo je tu odluku jer je znao da ce država bankrotiti ako ne sprovede finansijsku konsolidaciju. Odluka da se distancira i kaže “ne” Putinovim ratnim avanturama zbog koji strada na hiljade nedužnih civila u Ukrajini mnogo je lakša nego smanjiti penzije u sopstvenoj zemlji.

Dante Aligijeri je govorio da su “najvrelija mesta u paklu rezervisana za one koji ostaju neutralni u vreme velike moralne krize”. Srbija ne može da ostane neutralna, to bi za nju bilo pogubno, ne bi mogla da podnese ni neke delimične sankcije, a kamoli potpunu izolaciju od Evrope i sveta koju po ekstremno teškom životu dobro pamte generacije njenih građana.

Njena odluka mora biti brza, jer će u protivnom drugi odlučivati o Srbiji. Ta odluka, zapravo, nije ni teška. Ona se nameće, zato što izbor ustvari i ne postoji. Rusija nije izbor. Jedini izbor koji preostaje je Srbija u Evropskoj uniji, na tom putu je već punih 19 godina. Zato je važno da i EU krene u što brže integrisanje i Srbije i svih preostalih na Balkanu, jer je upravo ukrajinska tragedija pokazala kakva opasnost vreba ako je Evropska unija spora, neodlučna i konfuzna prema onima koji žele da joj se pridruže. Ako se tako nastavi, Putina i Rusiju ništa neće zaustaviti da svoju agresiju iz Ukrajine pokuša da preseli na Balkan, koji takođe ne želi da vidi u velikoj evropskoj porodici. A na Balkanu neće biti hrabrih Ukrajinaca i Ukrajinki da se suprotsave ruskom agresoru, bojim se da će biti onih koji će ih slaviti kao oslobodioce.

Da bi se to sprečilo, važne odluke moraju biti donete brzo, i u Beogradu i u Briselu i ostalim evropskim prestonicima. One će samo naizgled biti teške, dilema ustvari i ne postoji. Postoji samo iracionalna zebnja od gneva jednog nasilnika, koji je sateran u ćošak, a njegova snaga se pretvara u samodestrukciju. Srbija ne treba i ne sme biti partner u toj samoubilačkoj avanturi, za to nema nijedan razlog.