Prirodno je da se menjaju stavovi u međunarodnoj politici, čak i oni koji nekad izgledaju kao da su uklesani u kamenu. I Putin je nekada smatrao da je NATO “odbrambeni savez” i da svaka država ima pravo da izabere način kako će da gradi svoju bezbednost. To je govorio 2002. godine, u vezi sa pozivom NATO baltičkim državama da uđu u Alijansu. Pristupile su dve godine kasnije i Putin nije imao ništa protiv, a danas smatra da je u ratu i sa njima, iako je napao Ukrajinu, nekog sasvim trećeg.

To što danas misli da NATO nije “odbrambeni savez”, nego da od kraja Hladnog rata kuje zaveru protiv Rusije, da je sve vreme opkoljava jakim snagama, pa tako preti ruskoj bezbednosti, to je samo promena u njegovoj politici, ne tako retka pojava. Pitanje je samo – kada je bio u zabludi, 2002. kada je delovao kao neko ko može biti partner NATO-u, ili sada kada ga vidi kao smrtnog neprijatelja? Ili možda – kada nije govorio istinu, sada ili pre 20 godina?

Šta god da je u pitanju, velike promene u politici moraju da se prihvate kao njen sastavni deo, kao činjenica kojoj treba da se prilagodite, ako već ne možete da je promenite. To naročito važi za zaokrete u politici velikih.

U toku je velika promena politike Rusije prema Srbiji, možemo da je pratimo uživo od kako traje ruska agresija na Ukrajinu. Ona je takva da gura odnose dve zemlje nizbrdo, tamo gde vlada hladnoća. Za kratko vreme, u poslednja tri meseca koliko traje ruski pokušaj okupacije Ukrajine, sa ruske strane prema Srbiji došla je serija negativnih poruka, zbog kojih više niko ne treba da se pretvara da su odnosi bajni, bratski, kako su se sa obe strane opisivali godinama. Daleko su od toga.

Marija Zaharova prednjači u toj seriji, a to što ona izgovara nisu nikako njeni nestašluci, nego prvorazredni izraz zvanične politike Moskve prema Srbiji. Nije bila svojeglava i neoprezna ni kada se pre dve i po godine nedopustivo sprdala sa Aleksandrom Vučićem i njegovim sedenjem u Ovalnom kabinetu u Vašingtonu, upoređujući ga sa Šeron Stoun u “Niskim strastima”. I tada i sada ozbiljno misli.

Na tapetu Zaharove (Kremlja) sada se našla Ana Brnabić, pa je za njenu vrlo preciznu i tačnu paralelu između ruske agresije na Ukrajinu i NATO bombardovanja Srbije rekla da je “neumesna”. I otišla korak dalje, pa je ruskim novinarima preporučila da “strani koja to izjavljuje” (Ani Brnabić i Srbiji) postavi niz pitanja, da objasne šta su mislili. U ratnim uslovima, u kojima rade Zaharova i novinari koji je prate, to nije preporuka nego naređenje.

Pre srpske premijerke, Zaharova se pasivno-agresivno bavila rusko-srpskim prijateljstvom, pa je preteći poručivala Srbiji, da dok razmišlja da li će uvesti sankcije ili neće, ima na umu da Rusija “podržava svoje prijatelje i u najtežim vremenima”. U međuvremenu, njen kolega iz predsedničke kancelarije Dmitrij Peskov sa lakoćom je predsednika Vučića denuncirao kao manipulatora. Vučićeve najave da će razgovarati sa Putinom, portparol Kremlja je hladno demantovao, rekavši da nema takvih planova, i da će razgovora biti kada za to bude potrebe. Nemoguće je da je srpski predsednik “napamet” najavljivao tako važan razgovor, kao što je sa ruskim predsednikom. Međutim, realno je da Kremlj ima potrebu da Beogradu pošalje hladne poruke, čak i neistine, i da time demonstrira da su odnosi zahladili, da su – loši.

Čak i kada se sa Srbijom ne komunicira direktno, zahlađenje je očigledno. Kada ruski ambasador u Sarajevu Igor Kalabuhov otvara oči građanima BiH, dakle i onima u Republici Srpskoj, da ne treba da idu u EU, jer je “institucionalno i moralno degradirana” i da prema njima vodi “neoimperijalnu politiku”, onda je to i poruka Srbiji da treba da odustane od Evrope. Da digne ruke od svog strateškog cilja u kojem sebe, svoje sunarodnike širom Balkana i države u kojima žive vidi kao deo EU u bliskoj budućnosti.

Pogledi iz Moskve prema Srbiji su namršteni, ali makar su iskreni. Kada dolaze “sa vrha”, iz centrale, onda nema naročite vajde da ih “šminkaju” svi oni na nižem spratu hijerarhije, poput ambasadora u Beogradu ili zamenika šefa ruske Dume Aleksandar Babakov, koji i dalje u srpskim medijima zasipaju porukama bratstva, ljubavi, večnog prijateljstva. Nema toga. Pravo pitanje je da li ga je ikada bilo.

Kao i u slučaju Putina i NATO iz 2002. i dvadeset godina kasnije, pitanje je – koja ruska politika prema Srbiji je bila ona prava? Ova današnja, u kojoj se ne propuštaju prilike da se državnom vrhu Srbije zapreti prstom, pa čak i da se izvrgnu ruganju, ili ona dugogodišnja u kojoj su Rusija i Srbija koračale cvetnom livadom saradnje kao najbolji i večni prijatelji?

Jasno je da je reč o ovom prvom. Srbija ne treba da se preispituje da li je negde pogrešila ili preterala kada je reč o Rusiji. Sa punim pravom je u UN osudila rusku agresiju na Ukrajinu, baš kao i kada je glasala za isključenje Rusije iz Saveta UN za ljudska prava ili kada je kroz izjavu premijerke Brnabić podsetila da je bombardovanje Srbije 1999. i agresija Rusije na Ukrajinu jedno te isto, sa stanovišta međunarodnog prava. U svim ovim slučajevima, Srbija je bila na strani principa, kao prvo, a potom i na strani svojih interesa. Rusija je ta koja je invazijom na susednu zemlju pogazila principe i narušila odnose sa svima, pa i sa Srbijom. Ona je odlučila da “zahladi” sa Beogradom, zato što joj je to nevažno u odnosu na cilj broj jedan, a to je okupacija i razaranje Ukrajine. Ako je očekivala da će je Srbija slediti u tom pohodu, onda je još jednom potvrdila da je žrtva sopstvene obmane, u ovom slučaju da će Srbija biti uz nju šta god da radi, jer je “bratska” država. Tog bratstva jednostavno nema, nije ga ni bilo, a dobro je što to sada i Moskva jasno kaže.