Najgore što bi sada moglo da se dogodi, posle svih napada na nju i suza koje je prolila, je da Sanna Marin podlegne autocenzuri i da prestane da se zabavlja. To bi bila pobeda jednog zloćudnog koktela, spravljenog od politike, korupcije, seksizma i generacijskog konzervativizma. Glavni sastojak, baza ovog koktela je, naravno – vodka. 

U maju je portparolka ruske diplomatije Marija Zaharova zapretila Finskoj da će Rusija odgovoriti ukoliko se sused bude pridružio NATO i da će taj odgovor biti “iznenađenje”. Pretila je i pre toga, da će biti “ozbiljnih vojnih posledica”, da Finska “zna do čega će dovesti njen ulazak u NATO”. I? Finska je ušla u NATO, a Rusija je uzvratila onako kako je najavljivala, iznenađenjem. “Curenje” privatnih snimaka sa zabave finske premijerke je taj kontra-udar Kremlja na Helsinki, to je odgovor jedne od najvećih vojnih i obaveštajnih svetskih sila (po sopstvenom mišljenju) koji se najavljivao mesecima. 

Ponosni naslednik velike ubilačke mašinerije KGB-a, Putinov FSB sveo se slučajem finske premijerke na nivo petparačkog tračerskog tabloida čiji “istraživači” kopaju po smeću poznatih i kampuju ispred njihovih kuća, čekajući kada će se u gaćama pojaviti na prozoru. Agencija od čije su se moći i brutalnosti decenijama ledili zidovi zapadnih obaveštajnih službi, danas se bavi virenjem kroz ključaonicu Sanna Marin i hakovanjem privatnih telefona njenih prijatelja sa kojima se zabavlja u slobodno vreme i o svom trošku. Iznenađenje koje je najavljivala Zaharova je potpuno. Ne zato što se pokazalo da je ruska vojna i obaveštajna “sila” obično Potemkinovo selo, već zato što u tom selu više nema čak ni seoskih kulisa, ostala je samo priča o njima. 

Izlaganje Sanna Marin skandalu da radi nešto nedopustivo za premijerku države članice EU i NATO, maksimum je štete koju Finskoj može da nanese najavljivani ruski kontraudar. To je domet do kojeg ide sposobnost današnjeg ruskog vojnog i obaveštajnog kompleksa da utiče na inostrane vlade, na njihove odluke i na njihovu sudbinu. Ovo je jadna slika stanja države koja pledira da sa vrha učestvuje u globalnim poslovima, pri čemu se sama najviše oslanja na svoje represivne sisteme, kakve su vojska i obaveštajne službe. 

Šta je Rusija želela ovim? Da diskredituje lidera jedne važne članice EU i NATO do te mere da destabilizuje njenu vladu i da izazove njen pad. Time bi se Finska pridružila nekolicini država iz EU i NATO koje su iz različitih razloga, ali uglavnom zbog posledica invazije na Ukrajinu, ostale bez vlade (Britanija, Italija, Bugarska), ili su njihovi lideri ostali bez većinske podrške (Francuska). Možemo da razumemo ovakav projekat kao racionalan, ipak je Rusija u teškom ratu, njena ekonomija je na kolenima, preko joj je potrebno da unese nevolje u zapadni blok sa kojim je u konfliktu. Ali, da se Rusija ponaša racionalno i da razume svet oko sebe i svoje mesto u njemu, nikada ne bi napala Ukrajinu, niti bi želela da je osvoji i pokori. 

Uglavnom, operacija diskreditacije Sane Marin rezultat je iracionalnih motiva Kremlja. Pre svega želje za osvetom što je Finska pod njenim vođstvom pristupila NATO. Osvetom što je taj večiti predmet želje imperijalne Rusije do kojeg nikada nije došla, sada i zvanično prešao u suparnički tabor, dakle zauvek je nestao. Trebalo je “udariti” po Finskoj, jer dok traje invazija na Ukrajinu, ona je još uvek živi simbol otpora Rusiji, istorijska sramota za njene ekspanzionističke ciljeve. Uz to, Sanna Marin, lično simbolizuje obrnutu sliku sveta od one koju Rusija vidi kao uzor. Ona je mlada, vredna, uspešna Evropljanka, sposobna da donosi strateške odluke za svoju naciju. Ona je simbol nove generacije lidera koji shvataju 21. vek, jer su u njemu sazreli i uveliko ga oblikuju. I na kraju, ona je žena. Kremlj i Lubjanka ne mogu da podnesu ništa od ovoga, a naročito poslednje. Ne mogu da podnesu ništa što danas simbolizuju Sanna Marin i, na primer estonska premijerka Kaja Kallas. Njihovo liderstvo, a naročito njihova harizma nepodnošljivi su za ruske standarde etike i estetike, gde su uzori polugoli Putin dok jaše medveda, a za one starije Brežnjev koji ljubi Erika Honekera u usta. Zato je njihova “osveta” protiv Sanna Marin bila lična, i zato je propala. 

Finska premijerka je vrhunski upravljala krizom u koju je dospela, držala se svetog pravila koje mnoge njene kolege ignorišu – bila je iskrena, otvorena, ništa nije skrivala i tako uspela da problem preobrati u kvalitet. Protiv moralne panike koju su podigli opozicioni političari borila se i izborila podsećanjem da nijednu svoju dužnost nije zapostavila, a da zabavu smatra normalnom za svaku osobu njenih godina. i zaista, šta biste mislili o bilo kojem 36-togodišnjaku koji ne želi da se zabavlja? Sigurno mu ne biste poverili da upravlja bilo čime, a kamoli državom. 

Sanna Marin je dobila ogromnu podršku evropske javnosti, ali ne i svojih kolega među evropskim liderima. Njihovo ćutanje je sramno, ne samo zato što joj nisu pružili ruku solidarnosti, već zato što su posredno dali vetar u jedra prljavoj operaciji unošenja razdora u jedinstvo zapadnog vojnog i političkog savezništva. Ćutanje na optužbe protiv Sanna Marin nije bilo “nemešanje” u sitne, tabloidne skandale od kojih nije imun nijedan evropski lider. 

To je bio jasan stav jedne okoštale birokratske Evrope, koja će da zataškava svoje koruptivne operacije i da skriva nedostojno ponašanaje, čak i po cenu odlaska sa vlasti. To je piramida licemerja u kojoj se ima razumevanja za korona-zabave Borisa Džonsona i pre toga njegovo “partijanje” u italiji kod kremaljskog oligarha Jevgenija Lebedeva. U njoj se ima razumevanja za apele Emanuela Makrona da se Putinu “sačuva obraz”, tako što će Ukrajina pristati da izgubi deo svoje teritorije. U toj strukturi uvek ima tolerancije za oklevanje Nemačke i Olafa Šolca da raskinu poslovne i energetske veze sa Kremljom. U njoj je bilo moguće da šefica jedne važne evropske diplomatije (austrijske) postane Karin Kneissl, dama na čijem venčanju je pre samo četiri godine, specijalni gost bio Vladimir Putin. Na kraju, u ovoj strukturi je sasvim realno da na velika politička vrata ponovo uđe Silvio Berlusconi, šampion koruptivnih skandala, koji se nikada nije izvinio za svoje bunga-bunga avanture sa maloletnicama. 

Ovde, prosto, nema mesta za Sanna Marin i dobro je što je tako. Njena odbrana je ujedno bila odbrana jake i slobodne Evrope od najezde havarisane ruske ratne mašine. To je bila i odbrana zdravog razuma u političkim vrhovima Evrope od decenijskih taloga licemerja, korupcije, seksizma i plesa sa Putinovom Rusijom. Ovo, nažalost, neće biti i konačna pobeda finske premijerke i svega što ona predstavlja. Pored nje i Kaja Kallas, u Evropi ima još mladih i energičnih lidera koji su spremni da još dugo vode svoje nacije drugačije nego što su radili njihovi prethodnici. Neko od njih će uskoro ponovo biti na udaru, ali Sanna Marin je već napravila presedan, i utabala put da svaka od budućih slčnih diverzija bude osuđena na propast. Time što je rekla da će “nastaviti da bude ista osoba kao što je bila do sada”, proglasila je i svoju, ali i sve buduće pobede.