Pre nekoliko dana navršilo se 13 godina otkako je Sergej Magnitski ubijen u zatvoru Butirka u Moskvi, samo sedam dana pošto je trebalo da bude oslobođen, jer je toliko nedostajalo do jedne godine koju je proveo u pritvoru, bez suđenja. Od svih ubistava koje je počinila vlast u Moskvi u eri Vladimira Putina, ubistvo Sergeja Magnitskog je ono zbog kojeg će najviše da zažali.

Tragedija ovog mladog čoveka, 37-godišnjeg poreskog savetnika, njegove supruge Natalije i njihovih dvojice sinova, pretvorila se u globalnu komemoraciju, čiji je cilj postao da od pravde ne pobegne nijedan korumpirani državni silnik, koji je zbog novca mučio ili ubio nekog nevinog. Sergejevo prezime postalo je brend za zakone koji staju na put svakome ko pomisli da može da prođe nekažnjen za torturu kojom bi da sakrije svoju pljačku javnog novca.

Ruska agresija na Ukrajinu došla je kao prirodni vrhunac jedne kleptokratske vladavine, u čijem temelju su razlozi zbog kojih je Sergej Magnitski najpre uhapšen, a posle godinu dana mučenja i ubijen. On je „stao na rep“ Putinovoj korupcijskoj hobotnici za nekih 230 miliona dolara, koliko je iznosila pljačka državnog budžeta u organizaciji državnih službenika, a za koju su nameravali da optuže Sergejevog klijenta, investicioni fond „Hermitage“.

Da su Putin i njegov gang mogli da znaju koliko će problema da im donese taj-neki-mali poreski oditor Magnitski, bez razmišljanja bi se odrekli 230 miliona dolara, što je za njihovu imperiju sitniš. Ali u krvi mafijaških organizacija, kakva je i ova moskovska, je da ne prašta kada im se udari po džepu. Sergej Magnitski bi se isto proveo i da je rasvetlio pljačku od 100 dolara, a kamoli od 230 miliona.

Upornošću i žrtvovanjem Bila Braudera, Sergejevog poslodavca iz moskovskih dana, njegova žrtva pretvorila se u „mač osvete“ protiv svih koji bi torturom i ubistvima da zataškaju pljačku koju su počinili. Bilo gde u svetu. U decembru će se navršiti deset godina otkako je donet prvi „Zakon Magnitski“, onaj u Kongresu Sjedinjenih Država. To je bio istorijski događaj za globalnu pravdu i dan kada je borba protiv torture i korupcije dobila revolucionarno oružje, čija će se efikasnost vrlo brzo potvrditi na delu.

Zakon Magnitski će se zbog svoje jednostavnosti, originalnosti i ubojitosti, vrlo brzo raširiti po slobodnom svetu, kao opšteprihvaćeni model za borbu protiv visoke međunarodne korupcije. On se pokazao kao najefikasniji do sada viđen model za kažnjavanje državnih zvaničnika, za čiju korupciju i kršenje ljudskih prava nema leka u njihovim domaćim pravnim sistemima. Zakoni po modelu Magnitskog deluju u više od 30 država i pravno-ekonomskih entiteta u svetu, uključujući one najbogatije i najuticajnije – SAD, Veliku Britaniju, Kanadu i Evropsku uniju. To su, ujedno, i omiljena mesta u kojima nasilnici širom sveta žele da čuvaju svoj novac i imovinu, opljačkanu od sopstvenog naroda.

Te sigurne luke su pametno odabrali da u njima čuvaju svoje milijarde, jer su bezbedne, stabilne, demokratske i pravične, za razliku od njihovih otadžbina koje su sami urnisali, i to dobro znaju. U slučaju Rusije, te sigurne luke su se preko noći pretvorile u „kolektivni Zapad“, kako ih je krstila kremaljska propaganda i proglasila arhi-neprijateljem, protiv kojeg su krenuli u rat do istrebljenja. To se desilo onog trenutka kada su Magnitski-države zamrznule njihove milijarde u bankama, njihove mega-jahte u lukama, mlazne avione na aerodromima i akcije u globalnim kompanijama.

Putin i Kremlj su 24. februara, invazijom na Ukrajinu, počinili kolosalno kršenje ljudskih prava, neviđeno u svetu još od Drugog svetskog rata. Od Ukrajine su za to dobili vojnički odgovor na terenu, od kojeg neće moći da se oporave, a od ostatka civilizacije pravnički odgovor u vidu zakona Magnitski. Koliko je ukrajinska vojna odbrana efikasna protiv ruske invazione sile, još je delotvorniji režim sankcija protiv stotina korumpiranih nasilnika iz vrha ruske države. Magnitski-sankcije su 24. februara nepovratno postale opšteprihvaćeni civilizacijski izum za borbu protiv nasilnika i pljačkaša, nešto poput vakcine koja je dobila globalni atest za široku primenu protiv zaraznih bolesti.

Ništa nije tako efikasno moglo da pogodi srce korumpiranog kremaljskog režima, kao što su to učinile zapadne sankcije, na osnovu zakona Magnitski. Iz njih je uklonjen „bag“ neefikasnosti dotadašnjih sankcija, kada su meta bile čitave države, a stvarne žrtve bile obični ljudi, dok su njihovi korumpirani lideri u izolaciji postajali još bogatiji i suroviji. Magnitski sankcije pogađaju konkretne nasilnike, sa imenom i prezimenom, one udaraju kao laserski navođene rakete samo u odabrani cilj, ne oštećujući nikoga i ništa u okolini.

A kada u Moskvi kažu da „kolektivni Zapad“ kažnjava celu Rusiju, a ne pojedince, uglavnom su u pravu. Ali to samo govori do koje mere je u celoj zemlji, njenoj ekonomiji i državnoj upravi, metastazirala korupcija i nasilništvo kao model života. Građani Rusije nisu slučajno, ni greškom pristali da žive u takvom društvenom modelu, oni za njega masovno glasaju i podržavaju ga već duže od dve decenije. Sa istim žarom podržavaju i njegovu agresiju na susednu Ukrajinu, slaveći je kao odlučujući korak ka ostvarenju mita o „istorijskoj Rusiji“. Ova zabluda, kao i bilo koja druga, ima svoju cenu i platiće je svi, ne samo oni iz vrha koji se nalaze na zapadnim spiskovima sankcionisanih.

Vrhunac pravde koju donosi Magnitski zakon, bila bi odluka da se zamrznuti novac ruskih oligarha i političara, odmrzne i preusmeri za obnovu razrušene Ukrajine. O tome se vodi diskusija u Evropi i zagovornici ovog plana imaju mnoge oponente, što je i prirodno jer se u Evropi, za razliku od Rusije, vodi računa o zakonima i o demokratiji. Trajno oduzimanje prljavog ruskog novca, a naročito njegovo ulaganje u obnovu Ukrajine, bio bi završni trijumf Magnitski legislative i njegova najveća posveta ubijenom Sergeju i stotinama drugih žrtava korumpiranih nasilnika širom sveta. To bi bila konačna posveta da njihove žrtve nisu bile uzaludne.