Ako sadašnji nacrt dogovora Beograda i Prištine bude pretočen u “pravno obavezujući dokument” to neće preko noći skinuti temu Kosova kao jednu od najvažnijih na našoj političkoj sceni. Biće potrebne godine da se dogovoreno primeni, a da pravni sistemi i Srbije i Kosova budu podešeni prema novim rešenjima.

Biće potrebno i vreme da se dva društva, srpsko i albansko (na Kosovu) prilagode novoj realnosti koju će doneti sporazum. Jer to će biti prvi dogovor u čijem pravljenju su i sami učestvovali, koji im nije donet odnekud na potpis, a da o njemu ništa prethodno nisu znali.

To nije bio ni papir iz Rambujea, ni onaj iz Beča (Ahtisarijev), oba je odbacila Srbija. Iako su i jedan i drugi kasnije pretočeni u život, bez obzira na srpsko odbijanje. Onaj iz Rambujea ugrađen je u rezoluciju 1244, koju u Srbiji i Rusiji obožavaju, a Ahtisarijev plan iz Beča utkan u Ustav Kosova.

Međutim, sporazum koji je na vidiku, doneće jednu ogromnu promenu u politički život u Srbiji, možda i najveću za 33 godine otkako postoji višestranačje. Pitanje Kosova ovim sporazumom prestaje da postoji kao politička tema, na način na koji su se njom svi bavili od 1990 pa naovamo.

Od budućeg sporazuma, Kosovo više neće biti nepresušni rezervoar za politike natopljene mitom, istorijskim osvetništvom, krvlju i tlom. Kosovo će prerasti u politiku sastavljenu od ekonomije, zdravstva, ljudskih prava, razvoja sela, negovanja tradicije i identiteta kroz obrazovanje i kulturu.

Vučićeva politika koja ide ka sklapanju kompromisa sa Prištinom, već sada je, a tek će biti, izložena ogromnim otporima. U skupštinskoj debati sledećeg četvrtka, ti otpori će dostići prvi vrhunac.

Reč je o otporu političara i partija koji će se boriti za golu političku egzistenciju. Ispod njihovih nogu izmiče tlo na kojem su postali to što jesu. Pred očima im nestaje jedina politika na kojima su napravili svoju karijeru i sa kojom su mislili da će otići u penziju – kosovska politika. 

Ovi ljudi “status quo-a” imaju 30 do 40 poslanika u Skupštini, dobili su najmanje 15% glasova na prošlim izborima, i to je snaga za poštovanje. Još više je njihove političke braće i očeva van Skupštine, na univerzitetima, u Akademiji, pune su ih medijske redakcije i umetnička udruženja, naročito stadionske tribine.

Svoje karijere, društveni status, pa i moć i novac koji sa tim dolaze, izgradili su samo na jednoj temi, onoj kosovskoj. Izrasli su i dočekali penziju držeći se Kosova kao mita, a ne kao praktične politike, tretirali su ga kao pitanje rata, a ne mira, kao geografiju i prostor, a ne kao zajednicu ljudi sa svojim stavovima, planovima i životnim ambicijama. 

Njihov otpor će biti jak, zato što će srpsko-albanski sporazum oko Kosova skinuti Kosovo sa liste političkih tema, onakvih kakvim su se oni bavili decenijama. Pitanje Kosova sada prelazi u ovozemaljske resore o kojima oni ne znaju ništa, niti su o njima imali bilo kakvu politiku – ekonomsku, investicionu, ekološku, socijalnu, pa i kulturnu.

Naredni meseci, počev od idućeg skupštinskog četvrtka, prolaziće u naporu ovih ljudi da spreče Srbiju da postane država kao i svaka druga. Boriće se da se pitanje Kosova, žrtava, granica i istorije ne preseli u školske udžbenike i komemoracije, gde im je odavno mesto. Tražiće da sve to ostanu politički programi oko kojih će se voditi sav politički život, baš kao što se vodio u  poslednje 33 godine.

Pred penzijom u koju ne žele da odu nalazi se armija političara, ali i njihovih uticajnih podržavalaca iz dublje ili pliće senke, jer se njihova jedina tema skida sa dnevnog reda. Oni jednostavno nisu sposobni da se “prekvalifikuju” i da o Kosovu, o kosovskim Srbima, a kamoli o Albancima, pod stare političke dane nauče da se odnose drugačije nego do sada.

I zato će njihov otpor narednih meseci ići pod zastavom na kojoj piše “Status quo”, ali ne onaj iz 2023, već “status quo” iz 1998, ili 1912, a najbolje iz 1389. To je i do sada bio njihov jedini politički program, ne samo oko Kosova, već uopšte, a od sledeće nedelje braniće ga žešće nego ikada.

U njihovim kosovskim programima, odnosno u celoj njihovoj politici, nema ničega o Kosovu i Srbiji za drugu polovinu ove godine, ili za sledeću, kamoli za deset godina unapred.

U njihovom programu zamrzavanja Kosova nema ideja o ljudima, njihovim poslovima i životnim planovima. Nema prognoze šta će biti sa Srbima na Kosovu i sa Srbima i ostalima u centralnoj Srbiji ako se ne napravi dogovor. To ih se ne tiče, niti o tome žele da razmišljaju, zato što to traži gledanje u budućnost. Prošlost prestaje da bude politika na kojoj se dobijaju glasovi i uticaj i zato je zavladao ogroman strah od budućnosti o kojoj nikada nisu mislili.

Ovaj strah je realan, srazmerno tome koliko je bila nerealna i gubitnička politika Srbije dok su je kreirali i zastupali, a danas se plaše njenog nestanka. Svojim otporom dogovoru Srba i Albanaca pružiće otpor samo svojoj zemlji i svom narodu. Dok to budu radili, misliće, ustvari, jedino na sebe i na svoje karijere koje se gase. Veliki Borislav Pekić je ovo već opisao rečima: “Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili će se od nje razlikovati, pa nas neće razumeti.” A danas je važnije nego ikad da se setimo jedne druge misli istog Pekića, koji je rekao: “Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.”