U Gruziji se zovu “Gruzijski san”, na vlasti su još od 2012, a osnovao ih je nekadašnji premijer Bidzina Ivanišvili, koji se obogatio u Rusiji tokom 90-tih godina. U Moldaviji se zovu Šor i tamo su u opoziciji. Osnovao ih je mladi političar i biznismen Ilan Šor koji je pobegao iz zemlje 2019, kada je na vlast došla pro-evropska predsednica Maja Sandu.

Nekako u isto vreme, ove grupacije su se aktivirale i za tili čas destabilizovale svoje države na periferiji Evrope sa nejakom demokratijom. Aktivirale su se neposredno pre i posle godišnjice ruske agresije na Ukrajinu. Nakon godinu dana neuspešnog Putinovog ubeđivanja Ukrajinaca da ni oni ni njihova zemlja ustvari ne postoje i da zato treba da se pokore zakonu mitskog “ruskog sveta”. Proruska većina u gruzijskom parlamentu naprasno je usvojila zakon da se svaka organizacija ili medij koji se makar sa 20% finansira iz inostranstva označi kao “inostrani agent”. Zakon je prepisan od ruskog uzora, a većina u Gruziji ga usvaja kao da nema nijedan preči problem u državi od nekih medija i nekih NGO.

U Moldaviji su pristalice Šor-a, izašle na ulice i protestuju navodno zbog visokih cena gasa i hrane, a ustvari traže da se zemlja okane Evrope i vrati u ruski zagrljaj.

I jedni i drugi ustvari prizivaju bratsku, rusku vojnu pomoć da spreči haos i da stabilizuje prilike u njihovim državama.

Tako se zovu i to rade u Gruziji i Moldaviji. A kako se zovu i šta rade u Srbiji? Baš sad, godinu dana otkako Putin uteruje u pamet “posrnuli” ukrajinski narod i očinski hoće da ga vrati u krilo majke Rusije, razarajući do temelja njegove gradove, ubijajući civile i čineći masovne ratne zločine?

Nekim čudom i u Srbiji su se aktivirali oko godišnjice ruske invazije na Ukrajinu, bađ kao i u Gruziji i Moldaviji. Malo poslaničkim pitanjima o izmišljenoj prodaji srpskog oružja Ukrajini, malo više uličnim protestima usred Beograda, a svakodnevno medijskim naslovima i pseudo-analizama na nacionalnim televizijama, sve u slavu pobedonosnog ruskog pohoda na Ukrajinu.

Srbija je usred jake ruske operacije destabilizovanja zemlje, baš kao što su i Gruzija i Moldavija. Doduše, ovde se još ne priziva bratska vojna pomoć iz Moskve, ali kako su stvari krenule ni na taj poziv nećemo čekati dugo.

U Srbiji su strasti podignute zbog Kosova, odnosno zbog pregovora sa Prištinom koji očigledno ulaze u samu završnicu, a sporazum je na vidiku. Glavni krivac je, naravno, Aleksandar Vučić zato što vodi taj proces i zato što želi da ga dovede do kraja, da nam ne ostaje “nasleđe”, koje je i on dobio od prethodnika kao vruć krompir.

Izaberite bilo koji stav njegovih protivnika, da je izdajnik, da je prodao Kosovo, da krši Ustav, bilo šta i postaćete hteli to ili ne, deo jedne subverzivne kampanje iza koje direktno stoji Rusija. Stoji svojim uticajem, novcem i željom da uzdrma Srbiju, da u njoj izazove političke potrese i u najpoželjnijem slučaju potpunu destabilizaciju, nemire i na kraju prevrat. Baš kao i u Gruziji i Moldaviji.

Nedavna izmišljotina da je Srbija prodavala oružje Ukrajini bila je primer iz udžbenika za malu, ali razarajuću kampanju dezinformacija od koje se očekuje važan politički efekat. Sve kreće od poslaničkog pitanja ministru odbrane da li Srbija izvozi oružje Ukrajini, da bi celu stvar “razradio” jedan ruski portal, a poentirala portparolka ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova javno tražeći od Srbije objašnjenje za ovu ujdurmu.

Na sreću, izmišljotinu su vrlo brzo zatvorili ministri odbrane i spoljnih poslova, a na kraju i sam Vučić, prilično oštrim rečima. Dobro su prepoznali o čemu se radi i brzo su zaštitili svoju zemlju od jednog prljavog napada iz inostranstva.

Ali u isto vreme množe se ulični izlivi nezadovoljstva zbog kosovskog kompromisa, patriotskih organizacija, pa studenata, sledeće nedelje i političkih partija, pa verovatno opet u krug. Pritisak mora biti konstantan, kombinovan iz Srbije i spolja, teme su različite, mada Kosovo nosi glavninu akcije.

U Kremlju dobro znaju da će kosovski kompromis označiti kraj njenog uticaja na Srbiju i na veći deo Balkana. Ako je do sklapanja dogovora Srba i kosovskih Albanaca preostalo još nekoliko meseci, ili možda godinu dana, onda je to znak da treba uraditi sve da se to spreči, jer nove prilike neće biti.

Zato je mobilizacija resursa u punom jeku, od korumpiranih političara, preko ekstremista iz političkog (i pravog) podzemlja, medijskih urednika i komentatora, uticajnih javnih ličnosti. U isto vreme podstrek će dati neka važna informacija, češće dezinformacija “iz centrale”, poput nedavnog oglasa za regrutaciju u plaćenike “Vagnera” na srpskom ogranku ruskog državnog medijskog kombinata Russia Today. Ili će to biti “istraživanje” ruskog portala “Mash” pod naslovom – Oružane snage Ukrajine koriste isporuku raketa iz Srbije za udare na Rusiju.

Svi mobilisani su na istom zadatku, da destabilizuju sopstvenu zemlju, za račun strane sile, Rusije i njenih interesa. Čak ne njenih interesa u Srbiji, što je naročiti paradoks, nego njenih interesa u Ukrajini, do kojih joj je jedino stalo.

Srbija je demokratska zemlja i politička diskusija o jednom važnom pitanju kao što je Kosovo primerena je takvoj demokratiji. Ali ovde nije reč o tome. Ovde je reč o subverziji jedne zloćudne strane sile, koja već godinu dana vodi osvajački rat i želi da požar koji je podmetnula u Ukrajini proširi gde god može, uključujući i Srbiju. Kao i u Gruziji i Moldaviji. Ti pokušaji će se nastaviti i biće sve agresivniji, nažalost u njima će učestvovati i neki naši sugrađani.

Srbiji je potreban što brži i što kvalitetniji sporazum u vezi sa Kosovom, a istovremeno i jasno postavljanje odnosa sa Rusijom na pravo mesto, na primer pridruživanjem evropskim sankcijama. To je odgovor zbog kojeg će u Moskvi biti besni, ali je jedini koji će razumeti. To je ujedno i jedini odgovor kojim se istinski štite interesi Srbije, a ne interesi nekog drugog. Rusija je zaslužila da dobije takav odgovor iz Srbije.