Bašar el Asad posetio je Vladimira Putina u Moskvi. Bio je to prijateljski sastanak dvojice autokrata koji razumeju muke ovog drugog, što zbog rata koji obojica vode, što zbog toga što su izolovani od većeg dela sveta.

Prema stanju na semaforu u sali Generalne skupštine UN, Putin može da očekuje još tačno pet ovakvih, prijateljskih poseta, ne više. Od lidera Belorusije, Eritreje, Severne Koreje, Malija i Nikaragve. Pa onda opet na red dolazi Bašar el Esad.

Samo tih šest država, od 193 koliko ih je u UN, Rusija može da smatra za prijatelje koji u proteklih godinu dana uporno glasaju za podršku Moskvi za ono što radi u Ukrajini.

U Moskvi mnogo govore o rusofobiji, time se trude da homogenizuju naciju oko ratnog cilja i, uopšte, oko otpora prema izolaciji u koju ih je dovela Putinova vlast. Teško je drugačije objasniti prezir na koji državni lideri, pa i cela zemlja, nailaze širom sveta otkako su pokrenuli agresiju na Ukrajinu.

Naravno, ni rusofobija nije objašnjenje, ali jeste jedini preostali izgovor da se narodu kaže zašto ih “svet mrzi”, a da mu se ne kaže istina.

Pre nekoliko dana je ruski predstavnik u Savetu bezbednosti ponovo govorio o “rusofobiji”, a onda je dobio lekciju od kolege iz Britanije, koji je tu neprestanu rusku kuknjavu okrenuo naglavačke.

Nema kod nas rusofobije, rekao je. Najveća pretnja ruskoj kulturi i društvu dolazi od same Rusije i njenog ratnog pohoda na Ukrajinu, to uništava rusko društvo. Britanac je govorio na ruskom! I da bi ga prisutni Rusi bolje razumeli, ali i da bi znanjem ruskog dokazao da prema tom jeziku ima poštovanje, da ne boluje od rusofobije.

Nijedna država koja drži do principa i do svog dostojanstva nema razloga da politički posluje sa Rusijom, sve dok njena vojska razara jednu nezavisnu zemlju.

Rusija je besna zbog toga, ona se već godinu dana trudi svom snagom da simulira kako učestvuje u međunarodnim poslovima. I onda nailazi na opšti prezir, kao nedavno u sedištu OEBS-a u Beču, kada su skoro svi napustili dvoranu za sastanke dok je govorio predstavnik Rusije.

Sergej Lavrov, koji je i sam bio bojkotovan na isti način na međunarodnim skupovima, nedavno je ismejan u Nju Delhiju kada je na panelu u okviru konferencije G-20 rekao da Rusija “pokušava da zaustavi rat koji je pokrenut protiv nje”.

Bizarnosti iz propagandnog priručnika, kao što je ova Lavrovljeva, prolaze samo kod nesrećne publike kod kuće. Kad pokušaju da ih “prodaju” bilo gde u svetu, u UN, u OEBS-u, u G-20, dobijaju bojkot, čita im se lekcija (na njihovom maternjem jeziku), ili im se smeju u lice kao Lavrovu u Indiji.

I zaista, nema tu nikakve rusofobije. Ima samo prezira prema nasilniku i glasnog smeha kad tvrdi da je žrtva, a ne napadač. Preziru ih i u Jermeniji, za koju misle da je njihova i da mogu da ih ponižavaju, kao što rade svojim ljudima kod kuće.

Vlada u Jerevanu zabranila je ulazak u zemlju perjanici Putinove propagande, šefici Russia Today Margariti Simonijan, koja je inače jermenskog porekla, zato što je ponižavala ovu zemlju i njene zvaničnike. Za premijera Nikolu Pašinjana govorila je da je “izdajnik jermenskog naroda”, da “mrzi Rusiju i obmanjuje Putina”. Ponovo moskovska opsednutost rusofobijom.

Izolovani, prezreni i ismejani, ljudi iz Kremlja besne što se niko ne obazire na njihove pretnje. A još više, što na njihov bes odgovaraju ili otporom, ili ignorisanjem.

Na pomen uvođenja sankcija Rusiji, rusofili u Srbiji panično upozoravaju – staviće Srbiju na spisak neprijateljskih država. (Usput, ovo je samo još jedno ime za rusofobiju, od koje Moskva zaista boluje i projektuje na sve ostale).

I šta će se desiti kada Rusija stavi Srbiju na spisak neprijateljskih država? Hoće li napasti Srbiju kao što je napala Ukrajinu? Neće. Izdaće saopštenje o tome, sa istim tekstom kojim su i do sada proglašavali neprijateljima sve druge u Evropi – od Bugarske, Poljske i baltičkih zemalja, do Francuske i Španije.

O Srbiji će besno galamiti gosti u moskovskim TV-emisijama, tražiće od Putina da i Srbiju sravni sa zemljom, kao što već godinu dana traže za Pariz, London i Berlin. Učiće Srbiju da nije država, a Srbe da nisu narod, nego da je to sve Rusija i da su to sve Rusi, kojima treba oslobođenje. Marija Zaharova će biti razočarana, a Dmitrij Peskov zabrinut. I to je sve.

Za to vreme prodavaće Srbiji gas kao i do sada, moleći se da što kasnije dođe dan kada će i Srbija objaviti da je našla druge snabdevače. Baš kao što su za ovih godinu dana objavile skoro sve evropske države. Na države ne mogu da se primene obrasci po kojima se ponašaju ljudi jedni prema drugima. Ali čak i među državama postoji običaj da društvo treba da se bira. Niko osim onih šest iz UN-a neće u društvo sa Rusijom, sve dok gazi i uništava Ukrajinu. Ostala je sama, kao običan nasilnik koji mrzi sve oko sebe, projektujući okolo rusofobiju, kao izgovor za svoje siledžijstvo.