Ne događa se često u Evropi da neka partija bude zabranjena, kao što se nedavno desilo u Moldaviji. Još ređe je da državni organi zabrane partiju koja ima poslanike u parlamentu, što se desilo partiji “Šor” u Moldaviji. Bilo je tu korupcije, pranja para, bila je i presuda na 15 godina zatvora osnivaču partije Ilanu Šoru zbog finansijskih prevara, zbog čega je pobegao iz zemlje u Izrael. Ali ništa od toga ne bi bio razlog za zabranu partije i njeno raspuštanje, jer muljanje sa novcem u politici nije neobično, ni na Zapadu ni na Istoku.

Partija je zabranjena zato što je potkopavala suverenitet sopstvene zemlje, zato što se stavila u službu strane sile, čiju je invaziju priželjkivala i na njoj radila. Bila je čista peta kolona, koja bi se pretvorila u kvislinšku, marionetsku vlast, čim bi njeni pravi šefovi ušli sa svojom vojskom. Proevropska vlada u Moldaviji možda se ovom zabranom već odbranila od ruske invazije, koja je visila u vazduhu. To još ne može da zna, ali donela je izuzetno hrabru odluku, zbog koje će biti bezbednija zemlja koja čuva svoju nezavisnost.

Moldavija je posle Ukrajine bila sledeća na redu za rusku invaziju, po istom obrascu. Ako su u Ukrajini casus belli bili Donjeck i Lugansk, u Moldaviji je to trebalo da bude Pridnjestrovlje, još jedan od bezbednosnih džepova i nerešenih konflikta, koje Rusija pravi gde god može da bi jednog dana preko njih mogla da uđe u tuđu teritoriju. Usput, i Kosovo je jedan od takvih džepova, za koje Moskva ne želi da budu rešeni.

Planove za pokoravanje Moldavije, Moskva sada može da baci u smeće, jer su iz Kišinjeva jasno pokazali da ne žele da im se pokore i da dobro znaju na koji način su planirali da je preuzmu. Ako jednog dana Moldavija bude postala članica EU ili NATO, što sada žarko želi, setiće se zabrane rada partije Šor kao ključne odluke koja je napravila prekretnicu i umesto u rat i gubitak nezavisnosti, odvela je u demokratsko društvo u kojem želi da bude.

Ovako se brani sloboda svoje zemlje, uprkos svim rizicima uključujući i onaj najveći, da bude napadnuta spolja.

U Srbiji verovatno neće biti zabranjivanja partija, ali to ne znači da ne postoji ideja o totalnom pokoravanju Rusiji, uključujući i dolazak njene okupacione vojske, uz gubitak državne suverenosti. Mediji su puni tog narativa, na društvenim mrežama se masovno priziva ruska okupacija, pišu se poruke čak i na ruskom u znak dobrodošlice stranoj vojsci i vlasti. Ti ljudi kažu i da će se odreći svoje zemlje ako Rusiji bude uvela sankcije.

Da bi neko bio srpski patriota, mora istovremeno da bude i ruski patriota, jer je uverenje da Srbija ne može da ostvari nijedan svoj cilj ako joj u tome ne pomogne Moskva. Uverenje je i da je u toku preoblikovanje sveta, u kojem će Rusija izbiti na čelo, Evropa i Amerika propadaju u teškim mukama, i Srbija zato mora da bude uz Moskvu, jer će tako biti na strani pobednika ove epske bitke.

Ova zabluda je, nažalost, masovna, ona je glavni tok društvene svesti u Srbiji, i kao takva određuje ponašanje političara, bez obzira da li su na vlasti ili opoziciji. Utrkivanje u rusofilstvu je opšta odlika srpske političke scene, jer niko neće da rizikuje da se suprotstavi osećaju većinske Srbije, a koji je opet nametnut iz političke sfere – one iz Moskve, u saradnji sa domaćom. Za Rusiju i njene planove širenja imperijalnog uticaja i pravljenja nekakve „istorijske Rusije“, Srbija je najpozitivniji primer da se bez novca i bilo kakvog većeg truda može dobiti puno vazalstvo.

Srpski birači tradicionalno misle da je Rusija najveći investitor i donator pomoći Srbiji, iako sa te strane nismo videli ni kopejku. Ubeđeni su da samo Rusija može pomoći Srbiji da sačuva Kosovo.

Diče se ruskim prevarama sa dolaskom pa brže-bolje povlačenjem bataljona sa Kosova, ili čuvenim „protestom“ Jevgenija Primakova kada je okrenuo avion iznad Atlantika i umesto u Vašington vratio se u Moskvu jer je čuo da je NATO napao Srbiju. Ti vašarski trikovi slave se u Srbiji kao činovi epskog bratstva, i „istorijsko NE“, umesto da se ismevaju kao jeftina politička prevara.

U Srbiji se sa osmehom na licu, pa i zluradošću često kaže da je Putin najpopularniji političar u Srbiji i da bi na izborima pobedio čak i Aleksandra Vučića. To se obično doživljava kao osećaj nadmoći (globalne), umesto kao znak za uzbunu da nešto duboko nije u redu sa političkim zdravljem nacije.

Sa druge strane, sa velikom mukom se progovara svaki put kad Evropa i Zapad donesu neku pomoć Srbiji, kao pre nekoliko dana kada smo dobili besplatna 162 miliona evra, da poboljšamo naše javne službe, zdravstvo, prosvetu, železnicu. Ili kada smo u martu dobili čak 600 miliona evra, opet bespovratno, da konačno uredimo prugu Beograd-Niš. Naše „hvala“ se izgovara u pola glasa i kroz zube, ako se uopšte i čuje. Zato što „hvala“ treba da kažemo Zapadu, a Rusija kaže da joj je Zapad neprijatelj, pa i mi valjda treba isto tako da mislimo i da se ponašamo.

Srbija duguje samo sebi da, kao Moldavija, prepozna opasnost za svoju nezavisnost i svoj identitet, i da nešto učini tim povodom. Uradila je to, iako nevoljno, već nekoliko puta u UN, kada je osudila rusku agresiju na Ukrajinu i zbog toga učestvovala u izbacivanju Rusije iz Saveta UN za ljudska prava. Ali nikome ne treba da se pravda, a kamoli da se izvinjava za te odluke, kao što je radila.

Treba da ih ponavlja što češće, jer je tim odlukama stala uz dve trećine čovečanstva (civilizacije) koje se protivi ruskoj agresiji. Treba da ih donosi hrabro, sa ponosom i uverenjem da su najbolje za Srbiju a da se ne dopušta da ruski ambasador na zvaničnom tviter nalogu i u srpskim medijima tumači srpsku politiku i objašnjava šta će Srbija i Vučić uraditi i na šta su spremni. A naročito da se ne dopušta tom istom ambasadoru da preti Srbiji (Vladi i Vučiću) socijalnim nemirima ako se Srbija bude drznula da se vodi svojim interesima i uvede sankcije Rusiji. Ali ambasador, kao iskusan diplomata, ide daleko u bezobrazluk onoliko koliko mu se dopušta a on vidi da u Srbiji nema granica za njegovo ponašanje i zato je preuzeo ulogu gubernatora. Zato on tumači politiku srpske vlade i predsednika Vučića i zato objašnjava u srpskim medijima šta Srbija treba da uradi a šta ne bi smela. Jer to spada u nadležnost gubernatora.