Rusija se promenila. Ranije su bili potrebni meseci, pa i godine da bi se saznalo da je u Moskvi bilo nekih čistki, pobuna i pučeva, a sada ih pratimo u direktnom prenosu. Našim rusofilima ranije je bilo mnogo lakše, trebalo je samo da budu strpljivi dok iz Moskve stigne zvanična verzija prevrata pa da to postane i njihovo mišljenje. Danas, kada se se sve prati u realnom vremenu, nema vremena za čekanje zvanične verzije.

Kom idolu se prikloniti – Putinu ili Prigožinu? Velikom lideru koji je “podigao ruskog medveda na noge” ili slavnom ratniku čijim podvizima se dive i prizivaju ga da jednom dođe na Balkan i reši sve srpske probleme?

Rusofili u Srbiji su sluđeni. Kako je moguće da “pukne tikva” između dva simbola zbog kojih obožavaju Rusiju? Kako je došlo do toga da ga Putin naziva “izdajnikom” i “ološem”, a do juče su bili najbolji prijatelji i saborci. I kako je moguće da Vagnerovci dignu oružje na svog “vrhovnog komandanta”, a bili su njegov mač za povratak istorijskog carstva?

Ovako, izgledaju kao bračni par koji se razvodi uz tuču, otimanje zajedničke imovine i bacanje prljavog veša na sve strane. Putin pljuje po svom omiljenom “kuvaru” da je uzeo dve milijarde dolara od države za godinu dana, dok se panično trudi da zadrži simpatije naroda, a naročito lojalnost vojske i tajnih službi. Mora da se bori protiv utiska da nije mogao da se brani od pobune Vagnera i glasina da je čak pobegao iz Moskve dok su se približavali plaćenici.

Za samo 24 sata nepovratno se srušila slika o jedinstvu ruskog vođe, njegove vojske i naroda, kao nada da će se svet promeniti i da će konačno zavladati “naši”. Srušila se za one koji su u nju verovali.

Ustvari, desio se najobičniji obračun unutar jednog klana u kojem vladaju pravila sile i novca, a izdaja se kažnjava progonstvom, što se Prigožinu već desilo, ili likvidacijom što su iskusili mnogi otpadnici pre njega.

Heroji srpskih rusofila pokazali su se kao brutalni otimači novca i moći, spremni da zboig toga likvidiraju jedan drugog. Nema ni traga od njihovog imidža boraca za istorijsku pravdu i protiv vekovnog zapadnog ugnjetavanja.

Desničari u Srbiji verovali su da takvi ljudi mogu da pomognu ne samo Rusiji, nego i Srbiji da reši sve svoje istorijske probleme. Mislili su da je njima stvarno stalo do pravde u svetu, do poštovanja malih naroda koje žele da se zaštite od zapadne hegemonije.

Prijalo im je da se osećaju delom velike ruske ideje o novom svetu, onom u kojem će i sami kao mali šraf učestvovati u osveti prema svima koji su nam bilo kad naneli štetu.  

U to su ih stalno ubeđivala “braća” iz Moskve, slatkim porukama o vekovnom bratstvu, o jedinstvu dva naroda i zajedničkom putu u novi svet.

I šta će sad, kad se ova bajka za 24 sata pretvorila u košmar? Ko će od dvojice zakrvljene braće ostati idol pro-ruskog pokreta u Srbiji? Verovatno obojica, ali uz neizbežnu svađu i podelu na Putinovce i Vagnerovce. Baš kao i u Rusiji.

Ta navijačka, a ne politička skupina ne zaslužuje ništa bolje. Ako su mogli da veruju u decenijske šarene laže Putinove propagande o civilizacijskoj nadmoći Rusije, i iz toga izvedenog prava da napadne svakog ko to ne priznaje, onda im nema pomoći.

Ali, ta ekipa ne zaslužuje da igra bilo kakvu ulogu u Srbiji. Slom iluzije o ruskoj moći, koji se odvijao uz direktan prenos, ne daje im pravo da ih bilo ko više shvati za ozbiljno.

To su ljudi koji su prizivali Putina da se umeša u rešavanje kosovskog problema, gledajući u njega kao ozbiljnog državnika koji ima neki uticaj u svetu. Oni su prizivali čak i Prigožina i njegove pse rata da oslobode Kosovo i vrate ga Srbiji, kao uslugu mlađem bratu.

To su ljudi koji su pod prozorom kancelarije Aleksandra Vučića pre samo nekoliko meseci mahali ruskim zastavama – današnjim i carističkim, klicali i Putinu i Vagneru, a srpskom predsedniku prizivali smrt. Jedan od njih se čak uputio u Beograd naoružan, da im se pridruži i možda opali metak u Vučića jer je “izdajnik”.

Ovaj cirkus se predstavljao kao politička snaga, kao alternativa koja želi da “reintegriše Kosovo u ustavni poredak Srbije”. Njegovi ljudi sede u parlamentu, predaju na Univerzitetu, treći imaju medije sa desetinama hiljada pratilaca. Neki se samo maskiraju u ratničke odore izlepljene amblemima Vagner grupe, i s vremena na vreme “oslobađaju” Kosovo na Terazijama ili ispred Skupštine.

Da li i danas misle da će Putin pomoći Srbiji, dok on strepi od nove izdaje i rušenja njegovog privatnog holdinga koji drugima “prodaje” kao državu? Da li su još uvek ubeđeni da će im doći Prigožin i Vagnerovci kojima su tepali “muzičari” da umesto njih vrate Kosovo Srbiji? Sada, kada je prognan u Belorusiju gde je pod “budnim okom” Aleksandra Lukašenka, još jednog ucenjenog manjinskog akcionara u Putinovoj firmi koja se raspada.

Pokušaj prevrata u Rusiji dobra je vest za Srbiju. Koga će desničari danas da ubede da Rusi samo što nisu došli da pomognu Srbiji, kada se u vrhu Kremlja i njegovog biznisa vodi borba do istrebljenja? Za koga Putin može da ostane bilo kakav državnički uzor, kada je 8.000 njegovih pretorijanaca došlo pred sama vrata Kremlja da od njega traži ratni plen, a ne pravdu?

Uostalom, kakav je to čovek kad za svog najboljeg i najvernijeg prijatelja govori da je “ološ” i cinkari ga da je pokrao narodne pare, a sam ga je godinama filovao milijardama dolara. Naravno, uz proviziju. Obožavaoci Putinove Rusije neće tako brzo promeniti mišljenje, dugo će biti u šoku šta se to stvarno desilo sa njihovim idolima. Ali nikada više, posle moskovskog prevrata, niko ih ne sme uzeti za ozbiljno. Ni njih, ni politiku zvanične Moskve, koja će i dalje slati ušećerene “bratske” poruke Srbiji, kao da se ništa nije desilo.