U Moskvi će ponovo da analiziraju i da donose zaključke, pa da donesu neke mere, a sve povodom odluka sa samita NATO koji je ove nedelje održan u Litvaniji. Uglavnom, biće odlučni i oštri, kao i do sada.

Isto tako su najavljivali i kada su se Finska i Švedska pre više od godinu i po prvi put oglasile da žele da pristupe NATO, jer ne žele da budu prepuštene same sebi pored komšije koji samo što je napao susednu Ukrajinu.

Otkako je pokrenuo agresiju, za Kremlj je sve što se dešava sa NATO jedno ogromno iznenađenje. Najpre, nije se raspao čim su ruske trupe ušle u Ukrajinu, a u to su u Moskvi ozbiljno verovali. Čak su godinama i radili na tome, potkupljivali, širili dezinformacije, stvarali atmosferu kolapsa među evroatlantskim partnerima. Desilo se sve suprotno od toga.

Bili su besni na Finsku kad je njen put ka članstvu postao izvestan (i tada su pretili da će sve dobro proceniti i snažno odgovoriti ako uđe u NATO). Radovao ih je zastoj sa prijemom Švedske, Turska i Mađarska bile su u očima Kremlja pravi prijatelji jer blokiraju švedsko pristupanje Alijansi.

Ali, poslednjih dana ubrzavaju se iznenađenja, jedno za drugim. Za najveće se pobrinuo Redžep Tajip Erdogan, kada je podigao rampu za ulazak Švedske, Mađarska će taj potez slediti po inerciji.

Iznenadilo je Rusiju i to što je Volodimir Zelenski došao u Litvaniju na samit NATO, očekivali su njegov bojkot, jer je valjda previše ljut što nema opipljivu najavu da će dobiti poziv za članstvo. A tek se iznenađuju što su otvorena vrata za trening ukrajinskih pilota na avionima F16, što će neminovno dovesti i do isporuka ovih aviona Kijevu, a onda još više najavama Amerike da će posle dugog oklevanja Ukrajini poslati i dalekometne rakete. 

Za svaki od ovih šokova u Kremlju imaju spremne pretnje da će odgovoriti „odlučno“, da će „pažljivo da prate“ razvoj situacije. Dugačak je niz jalovih pretnji kontra-udarom Kremlja na sve što se dešava oko njega u proteklih 500 dana.

Nijedna procena koju su imali nije bila ni blizu pogotka. Nijedna od tih „moćnih“ ruskih obaveštajnih službi, nijedan od velikih državnih instituta za planiranje, za strateška istraživanja, nije pomogao svom poslodavcu u Kremlju da predvidi poteze „neprijatelja“.

Pred očima Vladimira Putina i njegovih dvorjana smenjuju se sve sama iznenađenja jedno za drugim, Evropa se menja džinovskim koracima, ali ne onako kako su očekivali u Moskvi.

Neko je ili zatajio, ili je nedorastao poslu koji obavlja, ili kao što najčešće biva u diktaturama – niko ne želi da bude donosilac loših vesti vladaru. U ovom slučaju desilo se sve pomenuto.

Rusija je lagala uvek kada je kao razlog za napad na Ukrajinu navodila njenu nameru da uđe u NATO i, ujedno, spremnost Alijanse da je primi. Pravi razlog za invaziju je uvek bila želja Kremlja da osvoji, okupira i potčini Ukrajinu, nametne joj marionetski režim i u sledećem koraku da je pripoji sebi.

Ali, lažni narativ o sprečavanju širenja NATO na Ukrajinu bio je komanda koju su izvršavali svi „po dubini“ – generali, političari, TV-propagandisti. I danas su ubeđeni u to, pa je jedan od gostiju na ruskoj državnoj TV predlagao bombardovanje Viljnusa kad se u njemu okupe lideri NATO-a.

Ukrajina nikada nije bila blizu članstva u NATO. Još pre 15 godina dobila je, zajedno sa Gruzijom, neoprezno obećanje SAD da će biti primljena, ali od toga nije bilo ništa. U članstvo u NATO uteruje je i ubrzava upravo ruska agresija, i na kraju će lažni moskovski narativ da se obistini, isključivo zbog katastrofalnih odluka Moskve.

Njeno traženje da NATO prestane da se širi na istok, pa čak i da se vrati na granice iz 1997, dakle pre prijema svih u istočnoj Evropi, bilo je uvod u agresiju na Ukrajinu. A posledica je to što NATO ne da se nije povukao, već se proširio i to na severu Evrope, u najbliže susedstvo Rusije, onde gde ga niko u Moskvi nije očekivao.

Ulaskom Finske i skorim pristupanjem Švedske, Baltičko more postaje NATO-jezero, jer će sve njegove obale pripadati članicama Alijanse. Ruska enklava Kalinjingrad ovim gubi svaki smisao i značaj za Rusiju.

U NATO nije ušla Ukrajina, čak ni ove nedelje kada je imala najviše navijača. Ali ušle su Finska i Švedska, velesile demokratije i diplomatije, a ujedno među najsavremenijim svetskim armijama. Što se Ukrajina tiče, dok traje njena odbrana neće postati članica Alijanse, ali će za to vreme prerasti u najbolje utreniranu i opremljenu evropsku vojnu silu. Od trenutka kada nastane mir na njenoj teritoriji, pa do članstva u NATO proći će „sat i 20 minuta“ – obećao je predsednik SAD Bajden.

Kolaps u strateškom planiranju i procenama samo je jedan od mnogih koji se Putinu dogodio u poslednjih godinu i po. On je praćen vojnim kolapsom njegove armije na frontu, političkim samoubistvom na međunarodnoj sceni, gde je izopšten iz svih foruma koji imaju neki uticaj na svetske poslove. Kolabirala je i njegova ekonomija, koja odavno ne može da finansira ni rat u koji je ušla (opet loša procena), a kamoli da ozbiljnije učestvuje u svetskoj trgovini. Putin i Rusija žrtve su sopstvenih lažnih vesti koje su decenijama širili, što o sebi, što o drugima. Desio im se najgori košmar, za koji su mislili da je vešto smišljena laž kojom će plašiti Zapad, ali i sopstveno stanovništvo. Bio je ubeđen da je majstor velike obmane, i da će trijumfovati njegova konstrukcija sveta koji propada i Rusije koja se uzdiže zahvaljujući svojoj mitskoj snazi i istorijskoj misiji. I na kraju – poverovali su u sve za šta su na samom početku dobro znali da je obična ruska „skazka“, namenjena drugima. Za buđenje je prekasno.