Pozornica je bila dobro pripremljena. Građevinski preduzimač, bez dana vojnog staža Sergej Šojgu odeven u maršalsku uniformu igrao je ulogu vojskovođe na aerodromu u Pjongjangu pozdravljajući gardiste Kim Džong Una postrojene njemu u čast.

U džepu je nosio pismo svog prijatelja i šefa Vladimira Putina upućeno severnokorejskom lideru, možda i sa izvinjenjem što nije mogao lično da dođe u prijateljsku posetu da zajedno proslave 70 godina od primirja na korejskom poluostrvu.

Putin ne putuje nigde otkako ga je Međunarodni krivični sud u Hagu optužio za ratne zločine u Ukrajini i za njim izdao međunarodnu poternicu. Neće da rizikuje. Ne putuje čak ni u prijateljsku Južnu Afriku na samit BRICS-a, čiji je osnivač.

Ipak u Severnu Koreju morao je da pošalje sebi najbližeg. Šojgu nije došao u Pjongjang da bi on i Putin pokazali poštovanje zbog jubileja koji se tamo slavi. Došao je iz očaja, da traži municiju jer druga najjača armija na svetu (po sopstvenim rečima) grebe po dnu svojih magacina da snabde osvajački pohod na Ukrajinu.

Otkako je napala Ukrajinu, Rusija je kupila milionske količine artiljerijske municije i raketa od Severne Koreje. Za tovare oružja Moskva plaća uglavnom u hrani, jer je to roba koja Severnoj Koreji najviše nedostaje.

Dva siromaha koji bi da osvoje svet i oblikuju ga po svojoj meri, slave svoje bratstvo, priređuju bizarne vojne parade i za tu priliku oblače svečane uniforme. Ali trguju kao pre mnogo vekova – razmenjuju robu za robu, tajno i bez novca jer ga nemaju, a i ako bi se nešto prikupilo, ne mogu da ga pošalju jer su izbačeni iz sistema međunarodnog plaćanja.

Pjongjang postaje sve važniji, ako ne i najbliži prijatelj i saveznik Rusije, jer možda jedini ispunjava uslove iz poslovice da se „pravi prijatelji poznaju u nevolji“. I ne samo oružje, Severna Koreja je nudila i pripremala desetine hiljada vojnika da dođu u okupirane ukrajinske oblasti i da se bore na strani Rusije.

Malo je takvih prijatelja ostalo uz Rusiju, Severna Koreja je možda jedina preostala. I zato se Moskva snishodljivo odnosi prema njoj, pa Marija Zaharova u povodu 70-godišnjice od kraja Korejskog rata žali što „mir i stabilnost nikada nisu uspostavljeni na Korejskom poluostrvu“. Tačno je, mir nikada nije uhvatio koren, ali samo zbog manijaka iz Pjongjanga koji već sedam decenija prete uništenjem svima oko sebe – Japanu, svojoj braći na jugu poluostrva, a ponajviše Americi do koje nikako da dobace. Niko drugi ne preti miru na Korejskom poluostrvu osim ruskog prijatelja, baš kao što niko drugi ne razara mir u Evropi osim Rusije.

Severna Koreja, kao najveći otpadnik iz svetske zajednice, ostaje jedini iskreni prijatelj Moskve, koja se i sama velikom brzinom približava njenom neslavnom otpadničkom statusu.

Sa Rusijom više ne želi da posluje čak ni banka koju je 2015 osnovao BRICS. Bivša brazilska predsednica Dilma Rusef koja vodi BRICS-ovu Novu razvojnu banku objavila je da više neće finansirati projekte u Rusiji, kako ne bi kršila sankcije. Rusiji otkazuje i organizacija koju je sama osnovala, zajedno sa Kinom, Indijom i Brazilom, kako bi promenila svet. Prvo, Putin se ne usuđuje da otputuje na samit u Johanseburg iz straha da ga tamo ne uhapse, a na to mu dolaze još gore vesti da ne može da povlači pare iz banke čiji je suvlasnik. Da li je još uvek, ili tek treba da mu jave?

Oslonca odavno nema ni od „braće“ u komšiluku, onih sa kojima je Rusija napravila Organizaciju za kolektivnu bezbednost (ODKB), pošto odbijaju da učestvuju u zajedničkim vojnim manevrima. Na svetskoj sceni, u UN u kojoj je Rusija bez ikakve logike i dalje stalna članica Saveta bezbednosti, podrška se svela na šačicu otpadnika, pored Severne Koreje i Belorusije, još i Nikaragva, Sirija i Eritreja.

Ovih dana, kada je pripremao i očekivao trijumf svoje politike, Putin je doživeo fijasko, jer u Sankt Peterburg na rusko-afrički samit nije došlo dve trećine pozvanih afričkih lidera. A toliko je uložio da zadobije njihovo prijateljstvo, i novac (koruptivni), i vojsku (Vagnerovci), a naročito obećanja da će im slati jeftinu hranu i oružje.

Biti u društvu sa Putinom i Rusijom nekada je bila stvar lošeg izbora i velikog poslovnog rizika. Danas je to stvar higijene i odgovora na pitanje – da li želite da budete deo malog kluba otpadnika? Rusija je izabrala, baš kao mnogo pre nje Severna Koreja. U smrtonosnom plesu udvoje, Moskva i Pjongjang sve više liče jedan na drugog, dok prete da će da razore sve oko sebe hrabreći se da su dovoljni sami sebi i da im niko na svetu nije potreban.

Da su te države obični ljudi, bili bi smešteni u odgovarajuće zdravstvene institucije, kao opasnost po sebe i po okolinu. Pošto nisu obični ljudi, onda tretman mora da bude drugačiji. Najvažniji deo sprovodi ukrajinska armija na terenu, uz podršku desetina iskrenih prijatelja iz celog sveta, a svi zajedno izoluju opasnost što dalje od svojih kuća. Niko ne želi da ima posla sa klubom otpadnika.