Dok se Sjedinjene Države spremaju za sledeće predsedničke izbore, na Balkanu, posebno u Srbiji, ima mnogo pitanja o implikacijama ishoda izbora na region. Bilo da se radi o pobedi Kamale Haris ili povratku Donalda Trampa, preovlađujući osećaj neizvesnosti ostaje u vezi s tim kako će se spoljna politika SAD prilagoditi, ako se uopšte prilagodi, dugotrajnim geopolitičkim izazovima na Balkanu. Međutim, dublja analiza otkriva nam da, bez obzira na to ko osvoji Belu kuću, malo je verovatno da će američka spoljna politika prema Balkanu i Srbiji doživeti značajne promene. Razlog ne leži u političkim preferencijama pojedinačnih lidera, već u zamršenoj, institucionalizovanoj prirodi kreiranja američke spoljne politike, koja daje prioritet stabilnosti, dugoročnim ciljevima i utvrđenim interesima.

Pristup SAD spoljnoj politici, posebno u regionima poput Balkana, oblikovan je duboko ukorenjenim okvirom institucionalnog donošenja odluka. Za razliku od percepcije da predsednik isključivo diktira spoljnu politiku, odluke o međunarodnim odnosima su proizvod koordinacije između više aktera — Kongresa, Stejt departmenta, Pentagona, obaveštajnih agencija i raznih savetodavnih tela. Ove institucije se usklađuju kako bi osigurale stepen kontinuiteta koji prevazilazi političke opredeljenosti.

Trajni stav SAD o Balkanu – podržavanje regionalne stabilnosti, promovisanje demokratskog upravljanja i podržavanje evroatlantskih integracija – opstao je i kroz demokratsku i republikansku administraciju. Na primer, pod predsednikom Džordžom V. Bušom, republikancem, SAD su podržavale nezavisnost Kosova i aktivno su se uključile u pregovore o budućnosti regiona. Taj stav se nije promenio tokom Obamine administracije, niti se pokolebao pod predsednikom Bajdenom. Ova doslednost naglašava strateški prioritet Sjedinjenih Država za sprečavanje sukoba u istorijski nestabilnom regionu.

Kada je reč o Srbiji i Kosovu, u Vašingtonu postoji jasan i dugogodišnji konsenzus. SAD priznaju nezavisnost Kosova i ovo priznanje čini kamen temeljac njihove regionalne politike. Uprkos periodičnim promenama u retorici — kao što je naglasak Donalda Trampa na ekonomskoj normalizaciji tokom njegovog mandata — fundamentalna pozicija SAD ostaje nepromenjena: Kosovo se smatra nezavisnim entitetom, a svi napori posredovanja SAD usmereni su na obezbeđivanje stabilnosti između Srbije i Kosova, a ne na ponovno otvaranje pitanje statusa.

Slično tome, američka politika prema Bosni i Hercegovini ostala je nepokolebljiva. Uzastopne administracije pojačale su podršku Dejtonskom sporazumu, zalažući se za teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, istovremeno zalažući se za reforme za unapređenje njene integracije u Evropsku uniju i NATO. Čak i pod Trampovim više izolacionističkim pristupom spoljne politike, koji je minimizirao učešće SAD u raznim međunarodnim institucijama, SAD nisu povukle svoju podršku krhkoj državnosti Bosne i Hercegovine.

Razlog za ovu trajnu doslednost u spoljnoj politici SAD leži u složenosti američkog upravljanja. Za razliku od mnogih zemalja u kojima lider ima jednostranu kontrolu nad spoljnim poslovima, Sjedinjene Države deluju kroz lavirint provere i ravnoteže. Ključne spoljnopolitičke odluke zahtevaju ne samo predsednikov doprinos, već i saglasnost i učešće Kongresa, uticajnih lobija, istraživačkih centara, pa čak i pravosuđa u određenim slučajevima.

Ovaj višestruki sistem osigurava da, čak i sa promenama u rukovodstvu, spoljna politika SAD ostane čvrsto utemeljena na širim, dugoročnim nacionalnim interesima. Na primer, uprkos razlikama u tonu i pristupu, američka politika u vezi sa umešanošću Rusije u Istočnu Evropu nije se suštinski promenila između Obamine i Trampove administracije, ili sada pod Bajdenom. Obe strane prepoznaju stratešku neophodnost obuzdavanja ruskog uticaja, principa koji se proteže i na Balkan, gde je politika SAD osmišljena da ograniči zlonamerni spoljni uticaj, posebno iz Moskve.

Dok Sjedinjene Države igraju vitalnu ulogu u održavanju stabilnosti na Balkanu, sve je očiglednije da je budućnost regiona vezana za Evropu. SAD ostaju ključni akter, posebno kada su u pitanju bezbednosni problemi, ali američki kreatori politike već dugo vide Evropsku uniju kao primarni pokretač dugoročne integracije Balkana. U stvari, dosledna poruka Vašingtona i Briselu i regionalnim liderima bila je da je EU prirodni dom za Balkan i da su evropske integracije najsigurniji način da se obezbedi mir, prosperitet i stabilnost.

Nažalost, odgovor Evrope je bio manje nego zadovoljavajući. Kriza liderstva unutar Evropske unije, praćena unutrašnjim nesuglasicama, usporila je proces integracije Balkana. Politički interesi često nadmašuju dugoročnim strateškim razmatranjima, o čemu svedoče faktički zaustavljeni pregovori o pristupanju Srbije, Albanije i Severne Makedonije. Unutrašnje podele u Evropskoj komisiji, u kombinaciji sa oklevanjem pojedinih država članica da se obavežu na dalje proširenje, ostavile su Balkan u stanju neizvesnosti.

Ova neodlučnost ostavlja vakuum, koji su Rusija i Kina bile više nego spremne da iskoriste. Bliske veze Srbije sa Rusijom, podstaknute zajedničkim slovenskim identitetom i istorijskom vojnom saradnjom, kao i rastuće ekonomsko prisustvo Kine kroz infrastrukturne investicije, ilustruju opasnost od dužeg oklevanja EU. Što EU duže odlaže u obezbeđivanju jasnog i dostižnog puta za integraciju Balkana, region postaje podložniji uticaju ovih spoljnih sila.

Važno je shvatiti da Sjedinjene Države nemaju interes da dozvole da se Balkan pretvori u još jednu zonu sukoba u Evropi. Američki kreatori politike smatraju regionalnu stabilnost ključnom za sprečavanje većih geopolitičkih tenzija. Ovo je osnova američke strategije, bez obzira ko je u Ovalnom kabinetu.

Na primer, pod vođstvom republikanaca i demokrata, SAD su intervenisale diplomatski, a ponekad i vojno, kako bi sprečile izbijanje sukoba u Evropi ili pomogli u rešavanju sukoba– od Bosne 1990-ih do sadašnje krize u Ukrajini. Rat na Balkanu ne samo da bi poremetio region, već bi imao i šire implikacije po evropsku i transatlantsku bezbednost. Stoga će svaka buduća administracija, bilo da se radi o gospodji Haris ili Trampu, održavati politiku obezbeđivanja stabilnosti na Balkanu, sa sveobuhvatnim ciljem izbegavanja dalje destabilizacije u Evropi.

Jedna od kritičnih preporuka za Balkan je da njihova burna istorija služi kao podsetnik na greške iz prošlosti, a ne kao plan za buduće odluke. Bolna sećanja na etničke sukobe, nacionalistički ekstremizam i stranu intervenciju trebalo bi da ohrabre lidere da traže put saradnje i integracije, a ne konfrontacije. Istorija podela i sukoba na Balkanu više ne može služiti kao izgovor za nedelovanje ili nazadovanje u autoritarizam.

U ovom trenutku, zemlje regiona moraju dati prednost svojoj budućnosti u odnosu na prošlost. SAD mogu da pruže podršku, ali glavni podsticaj za promene mora doći iz samog regiona — i iz Evrope.

Na kraju krajeva, sudbina Balkana nije u Vašingtonu, već u Briselu. SAD će nastaviti da promovišu regionalnu stabilnost i da se bore protiv zlonamernih uticaja iz Rusije i Kine, ali Evropa je ta koja mora da preuzme vođstvo u integraciji regiona u svoj institucionalni okvir. Bez odlučne akcije EU, Balkan rizikuje da upadne dublje u orbitu spoljnih sila čiji su interesi suprotni demokratskom upravljanju i regionalnoj stabilnosti.

Politička odluka da se Balkan potpuno i brzo integriše u EU nije samo preporuka, već neophodnost ako Evropa želi da obezbedi svoj južni bok od sve većeg uticaja Rusije i Kine. Bez takve akcije, SAD će možda morati da ponovo intervenišu na Balkanu – ovog puta, da počisti geopolitički nered koji je iza sebe ostavila evropska neodlučnost.