Sjedinjene Američke Države decenijama su bile kičma zapadnog saveza, garant globalne bezbednosti i simbol političke i vojne snage koja odvraća one koji žele da svet oblikuju prema pravilima sile, a ne prava. Danas, međutim, pred tom ulogom stoji najveći izazov od završetka Hladnog rata – a taj izazov dolazi iznutra.

Administracija predsednika Donalda Trampa ozbiljno razmatra mogućnost smanjenja ili čak potpunog ukidanja vojne i finansijske podrške Ukrajini. Ova odluka ne bi bila samo promena kursa u jednoj regionalnoj krizi, već bi imala istorijske posledice koje bi se odrazile na ceo svet. Da li bi Amerika ovim potezom odustala od uloge globalnog lidera? I što je još važnije – kakav bi to signal poslao onima koji budno prate svaki znak slabosti Zapada?

Ako SAD prestanu da podržavaju Ukrajinu, prvi koji će to pozdraviti nisu građani Amerike zabrinuti zbog domaćih problema, već Vladimir Putin, Si Đinping i ostali autokratski lideri koji godinama čekaju priliku da pomere geopolitičke granice. Povlačenje Vašingtona ne bi značilo samo poraz Ukrajine – to bi bio trijumf autoritarnih režima i poruka da je zapadna moć tek iluzija.

Putin bi odmah interpretirao ovakav potez kao potvrdu da je njegov strateški pravac ispravan – da je upornost najmoćnija alatka i da demokratije ne mogu izdržati dugoročnu borbu protiv te autokratske upornosti. Sledeći logičan korak Kremlja bio bi povećanje pritiska na Moldaviju, baltičke zemlje, pa čak i Balkan, gde Rusija već godinama kroz različite mehanizme destabilizuje region.

Ali Rusija nije jedina. Kina, koja već testira odlučnost Zapada u Pacifiku, dobila bi neprocenjiv signal. Ako Amerika odustane od Ukrajine, kakav bi bio njen odgovor ako Peking odluči da zauzme Tajvan? Da li bi Japan, Južna Koreja i Filipini mogli i dalje da se oslanjaju na američke bezbednosne garancije? Ako se Vašington povuče iz jednog sukoba u Evropi, zašto bi bilo ko verovao da će se suprotstaviti drugom, daleko složenijem konfliktu na drugom kraju sveta?

Iran, Severna Koreja, pa čak i Turska pod Erdoganom pažljivo bi analizirali posledice povlačenja. Svaka od ovih zemalja ima svoje interese u širenju uticaja, a američko napuštanje Ukrajine bi ih samo ohrabrilo. Zamislite svet u kojem Rusija nesmetano gazi preko istočne Evrope, Kina preti svojim susedima bez straha od odgovora, a Iran destabilizuje Bliski istok znajući da neće biti ozbiljnih posledica. To je svet koji bi nastao kao rezultat američkog povlačenja.

U ovom kontekstu, pitanje koje se prirodno nameće jeste – može li Evropa da preuzme vodeću ulogu? Dosadašnji podaci pokazuju da Evropska unija već finansijski nadmašuje SAD u podršci Ukrajini, sa više od 85 milijardi evra mobilisanih do sada. Takođe, ozbiljno se razmatra korišćenje zamrznutih ruskih sredstava u vrednosti od 200 milijardi evra kako bi se dodatno finansirala odbrana Kijeva.

Međutim, vojna moć je daleko kompleksnija od finansijskih resursa. I dok Britanija, Francuska i Nemačka intenzivno povećavaju vojne budžete i ubrzavaju proizvodnju municije i sofisticiranog naoružanja, pitanje je da li bi Evropa mogla brzo da popuni vakuum koji bi ostavila Amerika.

Velika Britanija se već profilisala kao ključni akter u ovom sukobu – ne samo kroz isporuke oružja, već i kroz stratešku obaveštajnu podršku i vojnu obuku ukrajinskih snaga. Francuska sve otvorenije govori o mogućnosti slanja trupa, dok je Nemačka, nekada oklevajući lider u vojnim pitanjima, sada među vodećima u isporuci tenkova, raketnih sistema i municije.

Ali, šta ako Vašington zaista odustane? Evropa bi bila primorana da ubrza stvaranje sopstvenih odbrambenih struktura. NATO bi se suočio s krizom poverenja. Zemlje poput Poljske i baltičkih država morale bi same da traže alternativne bezbednosne garancije. To ne bi značilo raspad Zapada, ali bi ga nepovratno promenilo.

NATO je preživeo mnoge krize, ali nijedna nije bila ovako fundamentalna. Povlačenje SAD iz ukrajinskog sukoba ne bi automatski značilo kraj Alijanse, ali bi postavilo pitanje: da li je NATO i dalje operativan bez Amerike kao ključnog stuba?

Ako Amerika pokaže da nije voljna da brani Ukrajinu, šta to znači za Poljsku, Litvaniju, Estoniju, Letoniju? Da li će u nekom budućem sukobu evropske zemlje moći da računaju na član 5 NATO ugovora – onaj koji garantuje kolektivnu odbranu? Ili će se morati oslanjati isključivo na sopstvene resurse?

Upravo ova pitanja već sada podstiču Evropu da preispita sopstvene bezbednosne kapacitete. Postavlja se pitanje da li će se, prvi put u modernoj istoriji, Evropa okrenuti izgradnji sopstvene vojne moći nezavisne od Vašingtona.
Oni koji zagovaraju ideju da bi Amerika trebalo da prestane da podržava Ukrajinu često tvrde da bi to dovelo do bržeg kraja rata. Ali istorija pokazuje suprotno – popuštanje agresoru nikada ne donosi mir, već samo produžava njegovu agresiju. Protivnici daljeg američkog angažmana u Ukrajini često ponavljaju argument da bi nastavak podrške samo produžio sukob i iscrpeo resurse. Ova teza deluje privlačno onima koji traže jednostavna rešenja, ali je u suštini pogrešna. Ratovi se ne završavaju povlačenjem podrške napadnutoj strani – oni se završavaju pobedom ili porazom.

Ako Zapad odustane od Ukrajine, to neće značiti kraj sukoba. To će značiti da će Putin imati otvoren put za dalju ekspanziju, da će Kina dobiti zeleno svetlo za svoje planove u Pacifiku, da će Iran nastaviti da destabilizuje Bliski istok, a Severna Koreja da preti svojim susedima.

Povlačenje Amerike ne bi bilo izolovan događaj – to bi bila tačka preokreta u svetskoj istoriji. To bi značilo da je era američke globalne moći završena, a da su autoritarni režimi preuzeli inicijativu. Ako Amerika napusti Ukrajinu, svet više neće biti isti. To će označiti kraj jedne ere i početak nove – ere u kojoj demokratije više ne oblikuju međunarodne odnose, već ih oblikuju autokrate.

Odluka o Ukrajini nije samo pitanje jednog sukoba – to je pitanje budućnosti međunarodnog poretka. Ako Zapad sada pokaže slabost, svet će postati daleko opasnije mesto. A cena te slabosti plaćaće se decenijama koje dolaze. Zato je ovaj trenutak prekretnica. Ako Zapad sada ne pokaže odlučnost, neće imati priliku da to učini sutra – jer će svet koji poznajemo već tada biti nepovratno promenjen.