Putinovo „uskršnje primirje“ bila je još jedna smišljena obmana u arsenalu propagandnog i oružanog rata koji Rusija vodi protiv Ukrajine. Ni iskrenost ni mir nisu bili ni namera ni sadržaj te objave – bila je to maska za nastavak terora. Ove godine, u vreme Uskrsa, dok je predsednik Rusije najavljivao gest „humanosti“ i „poštovanja duhovnih vrednosti“, ukrajinski gradovi su istovremeno trpeli najteže napade u 2025. godini. Više od 2.000 kršenja „primirja“ zabeleženo je u samo 30 sati. Ovaj broj, potvrđen od strane ukrajinskog Ministarstva odbrane i nezavisnih posmatrača, jasno demantuje svaku iluziju da je ruski režim spreman na bilo kakav mir.

Ono što se dogodilo nije incident. To je strategija. Ovaj pokušaj lažne deeskalacije deo je šire matrice ruskih hibridnih operacija, koje koriste religiju, medije i međunarodne praznine kako bi stvorile sliku razumnog, „pregovaračkog“ Putina. I upravo tu dolazimo do srži problema: ruski režim više ne vodi rat samo protiv Ukrajine, već protiv istine i zdravog razuma. Kremlj ne traži mir. On traži kapitulaciju.

Putinova logika se ne menja: koristi svetinju da bi uništavao svetinje. Tokom „uskršnjeg primirja“, gađana je energetska infrastruktura u Ukrajini. Prema podacima Ukrenerga, više od 500.000 ljudi ostalo je bez struje u prvim danima napada. Ukrajinske protivvazdušne snage presrele su preko 60 iranskih dronova „Shahed-136“, dok su desetine projektila ispaljene iz Tu-95 bombardera pogodile civilne objekte. Dok su milioni vernika palili sveće, Putin je palio trafostanice.

To nije „gest dobre volje“. To je cinizam vojno-obaveštajnog kompleksa pretvoren u taktiku. To je pokušaj da se međunarodna zajednica uspava narativom o navodnoj ruskoj spremnosti na dijalog, dok se vodi najintenzivnija ofanziva još od početka 2024. godine.

Svet je ovu taktiku već video. I svaki put je reagovao jednako – sporo, mlako i defanzivno. To više nije naivnost – to je saučesništvo.

Zapadni lideri, i pored niza upozorenja i očiglednih dokaza, nastavljaju da kalkulišu. Ukrajinska ekonomija je pod ekstremnim pritiskom. Centralna banka Ukrajine izvestila je da su gubici od oštećenja energetskih i transportnih kapaciteta u aprilu premašili 1,2 milijarde dolara. UNHCR navodi da je broj interno raseljenih lica samo tokom ovog proleća porastao za preko 210.000.

To nisu brojevi. To su ljudi. Njihova lica, njihove biografije, njihova izgubljena budućnost. A svet još uvek „vrednuje opcije“.

I dok Putin glumi mirotvorca, Amerika ima predsednika koji tu sliku ne ruši, već joj daje legitimitet. Donald Tramp, koji od početka svog drugog mandata ne pokazuje ni minimum strateškog razumevanja prirode ruske agresije, postao je ključni faktor slabljenja kolektivnog odgovora Zapada.

Njegove izjave da bi mogao „za 24 sata da reši rat“ više nisu ekscentričnost, već jasno kodirana poruka: Kijevu da se pripremi za pritisak, a Moskvi da nastavi. Kada predsednik SAD izbegava da Rusiju nazove agresorom i kad relativizuje opravdanost pomoći Ukrajini, on ne stoji po strani – on stoji na pogrešnoj strani istorije.

Izveštaj američkog Saveta za nacionalnu bezbednost pokazuje da je više od 2,4 milijarde dolara pomoći Ukrajini obustavljeno u administrativnim procedurama – bez objašnjenja. Pentagon otvoreno upozorava da kašnjenja u isporuci artiljerijske municije i PVO opreme ugrožavaju front. To više nije pasivnost. To je direktna šteta.

Evropa se, s druge strane, ponaša kao da ima neograničeno vreme. U Nemačkoj, rasprava o raketnim sistemima Taurus se pretvara u političku sapunicu. U Francuskoj, predsednik Makron kao da vodi dnevnik zamerki prema ukrajinskoj zahvalnosti. U Italiji se pažnja premešta na unutrašnje trzavice, dok se front u Ukrajini kruni.

U takvoj slici konfuzije, jedine dosledne linije odbrane Ukrajine ostaju baltičke zemlje, Poljska i nordijske države. Njihova odlučnost nije proizvod retorike, već iskustva. Oni znaju da se Ukrajina danas bori za njihov mir sutra. Ostatak Evrope, nažalost, toga još nije svestan.

Putin, međutim, računa na nešto drugo – da će se svet umoriti. Da će brojevi postati dosadni. Da će bombe izgubiti moralnu silu jer traju predugo.

A realnost je brutalna: ruska ofanziva na istoku uzima maha. Oko Avdijivke, ruske snage koriste prednost brojnosti i artiljerije da probiju linije. Napadi prema Lisičansku dobijaju na intenzitetu. Ukrajinski komandanti na terenu otvoreno priznaju da jaz između obećane i isporučene pomoći postaje kritičan. A kad pomoć kasni – ljudi ginu.

Putin zna da mu glavni saveznik više nije brutalnost – već inertnost. Spora birokratija. Podeljena politička volja. Opsesija anketama i izborima umesto istinom i akcijom.

Zato se mora govoriti jasno: Rusija ne traži pregovore. Traži predaju. A Donald Tramp, svesno ili ne, radi na tome.

Uskrs je trebalo da bude trenutak nade. Umesto toga, bio je dan pod bombama. Svet se pita da li da pošalje još jedan sistem „Patriot“, dok Ukrajina pokušava da preživi bez svetla, bez vode, bez daha.

To nije slabost Zapada. To je izbor. I taj izbor ima posledice.

Ako Zapad ne želi da izgubi Ukrajinu i sopstveno lice, mora da prekine s mitovima o „signalima dobre volje“ iz Moskve. Mora da kaže – dosta! I to da pokaže: municijom, borbenim sistemima, političkom hrabrošću. Ne sutra. Danas!

Jer svaki dan čekanja je još jedan mrtav grad. Još jedna izgubljena generacija. Još jedan Uskrs pod bombama.

Ukrajina ne traži ništa osim prava da postoji. Mi biramo da li ćemo braniti to pravo – ili ga predati zločincima.

Putinovo primirje je laž. Trampova politika je sramota. A odgovor Zapada – za sada – opasno blizu izdaje istine.

I to je jedina podela koja ostaje: istina ili kapitulacija. Ukrajina je izabrala. Hoće li i svet?