“Pomirenje u regionu” je prilično žilav i otporan koncept, živi već skoro tri decenije, kao neka vrsta neobavljenog posla koja se stavlja u vrh radnih obaveza svima na Balkanu kad dođu na vlast. I ne samo njima. Svako ko živi u regionu negde je zadužen tom obavezom, bio nje svestan ili ne. Koliko će dugo da traje ta obaveza svih nas, niko ne zna. Postoji li uopšte neko ko će jednog dana da kaže – region se pomirio, idemo dalje?

Od kako je završen rat u bivšoj Jugoslaviji, mnogi su preuzeli na sebe odgovornost i kontrolu nad “pomirenjem u regionu”. Haški tribunal je, na primer, imao pomirenje kao jednu od svrha svog osnivanja i postojanja, uz onu glavnu da osudi ratne zločince i donese pravdu žrtvama. Nije je ispunio, njegov kraj sa oslobađanjem Haradinaja i Gotovine, na primer, bio je neslavan, a u regionu ćete teško pronaći osobu koja će da kaže da je Hag doprineo pomirenju. Osim ako niste profesionalno vezani za njegov rad.

Evropska unija i danas drži “pomirenje u regionu” na visokoj poziciji svojih balkanskih stavova. U nedavnoj rezoluciji Evropskog parlamenta, pominje se tri puta, u važnim delovima izveštaja. I Evropska komisija ga u prošlogodišnjem izveštaju o Srbiji tretira kao važan deo regionalne saradnje.

Živi li “pomirenje u regionu” na bilo kom drugom mestu, osim u međunarodnim izveštajima o Balkanu, manje-više prepisivanim iz godine u godinu. Posle četvrt veka malo je verovatno da će neko (bilo ko) od tih čuvara obaveze pomirenja o regionu proglasiti kraj i reći – pomirili ste se, idemo dalje. Neće. Šta god da se bude dogodilo u realnom životu, “pomirenje u regionu” će ostati mantra iz sterilnih izveštaja međunarodnih birokrata.

Tajna dugovečnosti “pomirenja u regionu” je pre svega u tome što ovaj koncept nema nikakvu unutrašnju sadržinu, potpuno je apstraktan i, kao takav, nesprovodiv. Bar onako kako su ga zamislili kreatori od pre dve-tri decenije, a u životu ga održavaju njihovi današnji naslednici. Milioni dolara i evra američkih i evropskih obveznika ulupani su u projekte balkanskih NGO-aktivista koji su “radili” na pomirenju u regionu. Krajnji efekat njihovog napora je na terenu još i manji od onog koji je imao Tribunal u Hagu. Bez obzira na to, Evropski parlament i danas, kako kaže, “pozdravlja rad organizacija civilnog društva na polju pomirenja i tranzicione pravde”. Dakle, podsećanje je ponovo tu, nismo ispunili važnu obavezu i moramo da nastavimo dalje i to na isti način na koji pokušavamo već četvrt veka, copy-paste izveštajima i grantovima besmislenim i apstraktnim projektima. 

A da, ipak, pokušamo nešto drugo? Da, za početak demistifikujemo “pomirenje u regionu” kao praznu ljušturu, bez sadržine, koja će živeti večno i nikada neće doneti rezultat, sve dok dovoljno dugo ponavljamo da je ona temelj napretka regiona. Možemo li za početak da krenemo od toga da je pomirenje duboko emotivan, a samim tim i vrlo ličan čin, koji ne zavisi niti se odnosi na bilo koji kolektivitet? Da pođemo od toga da će pomirenje doći onog dana kada svi u regionu ili makar najveći deo, dožive lični osećaj da su u miru sa drugima, da to niko drugi i ne treba da im potvrdi ni odobri?

Upravo se to dešava na Balkanu, a ako hrabro odemo korak dalje, zašto da ne kažemo da je pomirenje u regionu već postignuto – Pomirili smo se, idemo dalje! Svako ko je prošlog vikenda doputovao po vakcinu na Beogradski sajam ili u niški “Čair” će se složiti sa ovim, a bilo ih je 20.000. I svako ko je u Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini dobio jednu od vakcina iz srpske donacije reći će isto. Samo toga neće biti u izveštajima međunarodnih organizacija, jer će one i dalje baratati apstraktnim konstrukcijama, a ne živim ljudima i njihovim uverenjima.

Albanska političarka Majlinda Bregu, koja vodi Savet za regionalnu saradnju u Sarajevu je u pravu kada kaže da će pomirenje na Balkanu doći brže ekonomskim povezivanjem, nego političkim odlukama. Zato što je to jedini način da se u koncept pomirenja ubaci sadržina, ona koju će ljudi moći da vide, opipaju i da im bude od koristi. Auto-put od Beograda do Sarajeva, koji je “izgurao” srpski predsednik Vučić, daće tu sadržinu više nego što su ponudile sve druge inicijative za pomirenje zajedno u proteklih 20 godina. A šta tek da se kaže za auto-put prema Prištini i dalje ka Albaniji, koji je takođe “izgurao” srpski predsednik? Svaki evro koji je EU dala za ovaj projekat daće stostruko veći efekat za pomirenje nego sve dosadašnje konferencije, debate, knjige i medijske projekte na kojima su zabrinuti “regionalci” tugovali što je pomirenje još uvek daleko. Do sledeće konferencije. Region se već pomirio, ili je makar na dobrom putu da to uskoro obavi. Pitajte ljude. Oni putuju jedni kod drugih, rade i trguju sa komšijama, vakcinišu se, ne trebaju im pasoši, ni telefonski razgovori više nisu skupi kao ranije. I svi se rado vraćaju svojoj kući, svojoj državi jer znaju da će uskoro ponovo moći da se vide sa prijateljima i kolegama iz regiona. I ostaviće iza sebe one malobrojne ne-pomirene da mantraju o nekom imaginarnom, nikad ostvarivom kolektivnom pomirenju na koje neko treba da stavi završni pečat. To se, na sreću, nikad neće desiti, jer nikome nije ni potrebno.