Biti službenik ruske diplomatije postaje posao bez perspektive. Poslodavac veoma ozbiljno radi na tome da svoju diplomatsku službu pretvori u tehnološki višak, a armiju njenih pripadnika primora na prekvalifikaciju. Jednostavno, za ovaj zanat, u Rusiji ima sve manje posla. 

Na stotine diplomata proterano je iz zapadnih zemalja otkako je Rusija krenula na Ukrajinu. Ali i oni su samo vrh ledenog brega, ako se pogleda sveopšte povlačenje Rusije sa međunarodne arene. Negde pod prisilom većine “ostatka sveta”, a negde i samostalno, širi se spisak najvažnijih međunarodnih foruma u kojima više nema Rusije. 

Trenutno je u proceduri rusko napuštanje Svetske trgovinske organizacije i Svetske zdravstvene organizacije. Sami su to odlučili, procenjuju da im članstvo donosi više štete nego koristi, ljuti su što im okreću leđa i izlaze iz sale gde god pokušavaju da nešto kažu. To što pokušavaju da kažu je odbrana njihovog ratnog pohoda na nezavisnu Ukrajinu, tako da većina u svetskim forumima ne želi da sluša ratnu propagandu, niti da svojim prisustvom učestvuje u iluziji da je u svetu sve kako treba da bude. 

Još pre osam godina Rusija je izbačena iz (tadašnjeg) foruma G-8, grupe najrazvijenijih zemalja sveta. Postali su “osmica” upravo ulaskom Rusije 2008, ali njena aneksija Krima i oružano prisustvo na istoku Ukrajine povuklo je izbacivanje iz kluba. Još tada su u Kremlju bili arogantni, članstvo u klubu je bilo kiselo grožđe, a Putinov portparol Dmitri Peskov govorio je da “ovakav forum više ne postoji i da ne postoji tema o kojoj bi trebalo da se razgovara”. G-7 je, naravno, nastavio da radi i to još jače, a u proteklim godinama postao je možda i najuticajnija i najefikasnija globalna grupacija. Posle izbacivanja Rusije njegove odluke pokazale su se kao ključne i za konsolidaciju svetske ekonomije, za rešavanje migrantske krize, a naročito za nalaženje efikasnih odgovora za pandemiju Kovida-19. 

Na ovom mestu smo još u martu, kada je Rusija isključena iz Saveta Evrope, predviđali da to nije kraj, već samo početak ruskog izopštavanja iz svetskih poslova. Tako se i dogodilo. Ubrzo, u aprilu, izbačena je iz Saveta UN za ljudska prava, to su odlučile 93 države uključujući i Srbiju. Snaga njenog veta u Savetu bezbednosti jednostavno se ignoriše, tako što se najvažnije odluke izmeštaju iz ovog tela i prebacuju na Generalnu skupštinu UN, gde niko ne može da blokira odluku. 

Na stolu je i izbacivanje Rusije iz grupe G-20, otpor do sada pruža jedino Indonezija, koja će biti domaćin liderima ovih zemalja u novembru. Sa dobrovoljnim izlaskom iz svetskih oranizacija za trgovinu i za zdravstvo, Rusija pravi krupne korake ka totalnoj (samo)izolaciji. 

Moguće da joj to odgovara. Na primer, pošto više nije u Savetu Evrope, može da vrati na snagu smrtnu kaznu. Možda će Kremlju to biti potrebno radi odbrane svojih ratnih napora od defetista i dezertera. Ako izađe iz Svetske trgovinske organizacije, ne mora da se drži pravila o globalnoj trgovini ili o intelektualnoj svojini. To verovatno odgovara njenom krupnom, špekulativnom biznisu, koji država želi da kontroliše naročito danas, kada je izolovana iz svetskih ekonomskih tokova.

Sigurno joj odgovara da slučaj kosovske nezavisnosti uzme kao presedan za svoja osvajanja tuđih teritorija i da tako bude nastavljač teškog kršenja međunarodnog prava. Ruski lideri su nebrojeno puta stavili znak jednakosti između Kosova, Krima i Donbasa, poslednji put i Vladimir Putin u razgovoru sa generalnim sekretarom UN Guterešom.

Što se tiče Srbije samo ova situacija bi mogla da bude dovoljna za odluku o budućem odnosu prema Rusiji. Čak i da stavi po strani sveopšte i brzo rusko napuštanje međunarodne političke i ekonomske scene. Srbija i Rusija kreću se ka budućnosti suprotnim pravcima, udaljavaju se sve brže, a zajedničkih tačaka skoro da i nema. Srbija je mala zemlja, i ona životno zavisi od toga koliko je povezana sa svetom. To dobro pamti još kad je bila na samrti usled sankcija i pune međunarodne izolacije, što je podržala i Rusija. 

Može biti uspešna i prosperitetna jedino ako je čvrsto uvezana u glavne međunarodne tokove, ako učestvuje u svetskoj ekonomiji, politici, sportu, zdravstvu. Ona to danas jeste, do te mere da čak kreira male, lokalne integracije, poput Otvorenog Balkana, kao način da još više pospeši svoj razvoj. 

Za takvu zemlju, bilo kakva bliskost sa glavnim odmetnikom među državama životni je rizik. Podržavati nekog koga izbacuju iz društva, ili ga sam napušta misleći da je bolji od drugih, znači podržavati sopstvenu izolaciju i prezrenje. Podrška Rusiji u ovome što radi nije podrška slabijem protiv koga su se svi urotili. Rusija je ogromna država, vrlo dobro zna šta radi i u svojoj aroganciji ne traži ničiju solidarnost. Ako misli da je za nju dobro da osvaja tuđe zemlje, da je baš briga što je izbacuju iz svetskih organizacija, pa čak ih i sama napušta, onda niko, a najmanje Srbija, ne treba u tome da joj pomaže. Putevi su nam se razdvojili. 

A što se tiče “argumenta” koji slušamo već decenijama, da je Rusija prijatelj Srbije jer je brani u velikom svetu, zapitajmo se – a gde to Rusija još ima priliku da govori i da je slušaju? Nigde gde je za Srbiju bitno. Pa čak više ni u Moskvi, na koju se sveo domet ruske diplomatije i ruskog uticaja. I tamo više ne “brane” Kosovo, nego ga koriste kao mustru za svoje osvajačke avanture.