Da Rusija štiti interese Srbije oko Kosova u UN, a naročito u Savetu bezbednosti, izgovara se po automatizmu. Kao da je reč o nekom prirodnom zakonu, odavno dokazanom i nepromenljivom dok je sveta i vremena. Naročito se vodi računa da se ta “zakonitost” ne proverava, jer – to je tako, odavno je “zapisano” i trajaće večno.

Nažalost, odavno to nije slučaj, Rusija je do sada pružila mnogo dokaza da ne mari mnogo za srpske interese oko Kosova, a Srbija je imala mnogo prilika iza sebe da opovrgne “zakonitost” za koju se malo ko seća kada je uopšte nastala. Najnoviji dokaz ruskog bagatelisanja srpske politike oko Kosova pružio je ove nedelje ambasador u UN Vasilij Nebenzija na sednici Saveta bezbednosti UN. Branio je pravo separatističkih i, od Rusije, okupiranih oblasti u Ukrajini da sprovedu referendum i da se pripoje Rusiji. Jasno, za Moskvu je to najviši državni interes, ne samo u ovom momentu, nego i godinama unazad. Okupacija Ukrajine i otkidanje njenih istočnih delova ujedno je i glavni ratni cilj ruske agresije na Ukrajinu.

Ambasador Nebenzija je u svrhu dokazivanja opravdanosti i čistote referenduma u Donjecku, Lugansku, Zaporožju i Hersonu, izvukao i slučaj Kosova, ali ne na način kojim bi Srbija bila zadovoljna. Potpuno suprotno, Rusija u Savetu bezbednosti stavlja znak jednakosti između slučaja Kosova i četiri ukrajinske okupirane oblasti, optužujući Zapad za “dvostruke aršine”, jer kosovsko otcepljenje prihvata, ali ne i secesiju u Ukrajini.

Bila je to direktna demonstracija šta Rusija ustvari radi u Savetu bezbednosti sa srpskom politikom oko Kosova – gazi je i beskrupulozno zlupotrebljava za svoj vrhunski interes, a to je okupacija i komadanje Ukrajine. Hoće li i posle ovog poslednjeg nastupa Rusije u UN biti mesta da se ponovo čuje ono čuveno, automatizovano – Moskva brani srpske interese oko Kosova? Nažalost, čuće se još mnogo puta, i u Beogradu, a naročito u Moskvi, ali zvečaće kao prazna ljuštura kao nikada do sada.

A bilo je do sada mnogo prilika zbog kojih nastup ambasadora Nebenzije nikako ne bi smeo da se doživi kao iznenađenje. On je samo ponovio stavove koje već godinama izgovaraju njegovi šefovi – Vladimir Putin, Sergej Lavrov i niz njima podređenih diplomatskih službenika. Novost može da bude samo u tome što je rusko zloupotrebljavanje Kosova sada došlo i u Savet bezbednosti, na mesto koje se najčešće pominje kao teren gde Rusija praktično pokazuje kako štiti srpski interes. Od sada ni ta mantra više ne može da prođe, jer dešava se potpuno suprotno – Rusija u Savetu bezbednosti radi direktno protiv interesa Srbije u vezi sa Kosovom.

U Moskvi, a naročito među pro-ruskim političarima u Srbiji ponovo će se naći reči razumevanja i svi će se još čvršće držati proverene priče o Rusiji-zaštitnici. Ali zabluda će tim biti samo još veća (u Srbiji), a obmana još brutalnija (u Rusiji).

Kada je o međudržavnom prijateljstvu reč, Rusije i Srbije, ovde se nameće jedna ne tako davna istorijska analogija. U martu 1937 Kraljevina Jugoslavija i Musolinijeva fašistička Italija sklopile su “Sporazum o nenapadanju i prijateljstvu”. Izgledalo je da su dve države ovim paktom stavile tačku na međusobne tenzije, naročito oko poštovanja granica i obavezale se na večno prijateljstvo. To “večno” potrajalo je četiri godine.

Od 24. februara kada je ruska armija izvršila invaziju na suverenu Ukrajinu, Srbija je morala da zna da u Rusiji više ne može da ima partnera na kojeg će se osloniti kada brani svoj suverenitet i Kosovo u svom sastavu. Trebalo je da zna i pre toga, ali početak agresije na Ukrajinu bila je tačka u kojoj je razlaz “večnih prijatelja” bio neminovan. A još kada je Putin odlučio da mobiliše 300 hiljada vojnika, a naročito kada je zapretio nuklearnim bombama, kao prvi atomski lider koji je to ikada izgovorio, bilo je više nego jasno da za Srbiju ne sme da bude mesta u društvu sa njim.

Zato je neshvatljiva odluka da tokom zasedanja Generalne skupštine UN potpiše sa Rusijom plan diplomatskih konsultacija za naredne dve godine. Tačno je, taj dokument je nižerazredna diplomatska rutina koja ne zavređuje čak ni vest u novinama i da u njoj nema “ničeg posebnog”, kako je rekao Kristofer Hil pošto je pročitao potpisano. Ali tim pre, zašto je Srbiji bilo potrebno da ga uopšte potpisuje u trenutku kada država sa kojom planira zajedničke poslove trpi skoro jednoglasnu osudu u UN zbog svoje agresije i izolovana je iz najvažnijih svetskih tokova? Šta je Srbija dobila ovim pompeznim potpisivanjem, od strane dvojice šefova diplomatija, pred kamerama i fotografima? Ništa, osim teških osuda od svojih zaista važnih partnera, Amerike i Evropske unije, i otvaranje vrata za nove sumnje i čak restriktivne mere od tih istih partnera.

Dobitnik je, još jednom, samo Rusija i njen režim za čiju agresivnu i preteću politiku više nemaju razumevanja ni oni koji su je do skoro tolerisali. Posle njujorškog potpisa, Srbija ostaje jedna od retkih država koja na delu pokazuje da stoji uz Rusiju. Čak i kada ona u Savetu bezbednosti izričito radi protiv Srbije i njenog glavnog državnog interesa. Nije ovde reč ni o kakvoj hrabrosti da se, uprkos svemu, ostane uz “prijatelja”, jer tu dokazano nema nikakvog prijateljstva, a rad u korist sopstvene štete daleko je i od hrabrosti i od logike. Otkazivanje ruskih “dobrih usluga” u UN, a i drugde, za Srbiju je stvar hitnog prioriteta, a odugovlačenje donosi samo nagomilavanje štete. Otkazivanje ovakve “zaštite” je, ustvari, prava hrabrost.