Vladimir Putin dobio je ovacije hiljada svojih pristalica pre godinu dana na moskovskom stadionu Lužnjiki. Tada im se obratio obučen u jaknu koja košta između deset i 12 hiljada evra. I godinu dana kasnije, početkom ove nedelje, dobio je aplauze i ovacije poslanika, članova vlade, oligarha i izabranog dela „običnog“ naroda kada je u govoru o stanju nacije najavio podizanje minimalca na nešto manje od 300 dolara.

Rusi koji su oduševljeni politikom svog predsednika, a rade za minimalac, moraće da rade tri i po godine da kupe jaknu kakvu nosi njihov lider. Pod uslovom da za to vreme ne jedu i ne piju, ni da poginu u osvajačkom pohodu na Ukrajinu, kojim su takođe oduševljeni.

Rusija već godinu dana ne pobeđuje u Ukrajini, a mislila je da će trijumfovati za nekoliko dana. Mislila je da će njen predsednik prošetati „oslobođenim“ Kijevom, u kojem više nema nacista na vlasti zbog kojih su i krenuli u ratni pohod. Umesto Putina, Kijevom je na godišnjicu napada šetao predsednik Amerike. Bio je tada bliže liniji fronta nego što se ruski lider ikada usudio.

Laž je nit koja povezuje prvi i 365. dan ruske agresije na Ukrajinu, državu koju ceo svet priznaje kao nezavisnu. Uključujući i Rusiju do pre godinu dana.

Kremlj i Putin lagali su ceo svet i sopstveni narod da neće napasti Ukrajinu, sve dok njihovi tenkovi i rakete nisu počeli napad 24. februara uveče. Lagali su i da je cilj „demilitarizacija“ i „denacifikacija“ Ukrajine. Lažu do dan danas kada to što rade u Ukrajini nazivaju „specijalna vojna operacija“ umesto – rat, invazija, okupacija, agresija.

Predsednik Rusije laže svoj narod kada ga uverava da posle godinu dana ekonomske izolacije zemlja može sama, i da je njena ekonomija „samodovoljna“. Nijedna ekonomija na svetu nije samodovoljna, ni američka ni kineska kao dve najveće na svetu, a kamoli ruska koja se strmoglavila u proteklih godinu dana.

Priču o samodovoljnosti nacionalne ekonomije prodaju svojim narodima samo izolovani diktatori, kao vladajuća dinastija u Severnoj Koreji, na primer, ili nekad Slobodan Milošević u Srbiji.

Svet nema dilemu šta Putin i njegova vojska rade u Ukrajini, jer su samo nedelju dana posle njihovog napada, rekli da je to agresija na mirnu i nezavisnu državu, članicu UN. Pošto Moskva to ne priznaje, izbačena je iz važnih svetskih foruma. Izbačena je i iz najbogatijeg zapadnog tržišta za njene najvažnije proizvode – naftu i gas, i nikada se više na njega neće vratiti. To što pokušava da se okrene velikim potrošačima na istoku, pre svega Kini i Indiji, je još veće „krvarenje“, jer prodaje po cenama dva ili tri puta nižim nego na tržištu.

Godinu dana rata ruski narod plaća stotinama hiljada života, punim zatvorima onih koji su se drznuli da se usprotive ratu, čak i praznim listom belog papira. Plaća i opštom bežanijom iz zemlje uglavnom obrazovanih stručnjaka koji se neće vratiti kući sve dok im iznad glave stoji pretnja mobilizacijom za front. Verovatno ni posle toga.

Rusija ostaje zemlja očajnih ljudi, koji i dalje masovno podržavaju svog lidera i njegove ubilačke avanture, zato što ga se plaše i u isto vreme opčinjeno veruju u njegov mistični projekat „istorijske Rusije“. Tu podršku plaćaju svojim glavama, siromaštvom i odbačenošću od sveta kao moralno zastranile nacije.

Njeno vođstvo se gloži oko očuvanja plena stečenog decenijama pljačke sopstvenog naroda i nacionalnih resursa, jer rat se gubi. Generale za izdaju optužuju kriminalci kojima je dozvoljeno da osnivaju privatne vojske da bi za račun Kremlja ratovali širom sveta.

Milijarderi tapšu lideru sa kojim su se zajedno obogatili, dok on govori da Rusija ne odustaje od svog osvajačkog kursa. Između aplauza seku pogledima jedni druge jer dobro znaju da će doći dan kolapsa kada će početi međusobno da se obračunavaju oko čerupanja onog što je ostalo od Rusije.

U poslednjem Putinovom govoru, na godišnjicu napada na Ukrajinu, nema priče o smirivanju. Čak i da je bilo takvih reči ko bi u njih mogao da poveruje posle svega?

Umesto toga, priprema se nova invazija, na nejaku Moldaviju u kojoj je Rusija još pre 30 godina ostavila zametak svog napada, pod imenom Pridnjestrovlje. Radi se i na Balkanu, gde se provocira sukob Srba i Albanaca, a za lidera Srbije koji traži mir, kompromis i konačno zatvaranje zamrznutog konflikta, pripremao se atentat snajperom.

Putinova Rusija je opasan odmetnik koji preti svima oko sebe. Finska i Švedska su to odmah shvatile i odrekle se brižljivo čuvanog „porodičnog“ nasleđa neutralnosti i ušle u NATO, kao jedine zaštite od besnog nasilnika u komšiluku.
Rusija pod Putinom neće sama od sebe završiti ubilački pohod na Ukrajinu, na to će biti prinuđena. Pre svega vojnim porazom od ukrajinske vojske, koja brani svoju zemlju i narod od osvajača. Tamo je Rusija već angažovala 97% svojih vojnih potencijala, razotkrivajući time još jednu veliku laž – onu o svemoći svoje armije.

Svakim novim porazom postajaće još više agresivna, razaraće ukrajinske gradove i činiće zločine, a njeni ratni komandanti biće još više besni jer im se nad glavom nadvija suđenje za to šta su uradili u Buči, u Marijupolju, svuda po Ukrajini gde su uspeli da dođu. Ako ostanu živi.

Na užas Putina i Kremlja, svet se nije podelio, već se ujedinio oko ideje pomoći Ukrajini kao jedinom načinu da se zaustavi najveći anticivilizacijski ratni pohod posle Hitlera. Protekla godina je pokazala da će ishod biti isti, kao i pre 80 godina. Nažalost, do tog dana pašće još mnoge žrtve ovog ubilačkog projekta.

To će biti cena zbog koje ni sledeće godine u ovo vreme, ni bilo kad posle neće biti govora i aplauza u Kremlju, ni na stadionu Lužnjiki. Druga godišnjica 24. februara biće za Rusiju godišnjica poraza, ćutanja, pokajanja i pravde za žrtve.