Ukrajina nikada nije učinila ništa protiv Srbije, niti je Srbija išta učinila protiv Ukrajine – ova izjava predsednika Aleksandra Vučića posle sastanka sa Volodimirom Zelenskimu Atini treba da ostane važan orijentir za pravilno snalaženje Srbije u komplikovanim međunarodnim okolnostima u kojima se nije našla još od pada Berlinskog zida. 

Narodi u jugoistočnoj Evropi, zbog svoje burne istorije, teško mogu da nađu oko sebe nekog za koga mogu da kažu ovo što je Vučić rekao za Srbiju i Ukrajinu. Uglavnom je obrnuto, jedni drugima smo često nanosili zlo i nepravdu, sami ili na nečiji nagovor, manje je važno.

Opet, teško je na našem podneblju zanemariti temperament i strast, pa reći – pustite istoriju i ko je kome ostao dužan, nego se okrenite budućnosti pa radite zajedno kao da se ništa nije desilo. Velika pomirenja posle velikih ratova, kakva su bila među Francuzima i Nemcima, ili Nemcima i Britancima mogu da se prime i na istoku Evrope, ali traže mnogo više vremena, i još više dobre volje. 

Srbija i Ukrajina, kao retko ko, nemaju ni oko čega da se mire, ni da zameraju jedna drugoj bilo šta kroz istoriju. A istorija ipak i dalje igra važnu ulogu u pravljenju politika današnji vlada na istoku Evrope, toga se teško možemo odvići, a možda i ne moramo. 

Zato je Vučićeva opaska iz Atine mnogo više od kurtoazne izjave posle sastanka sa ukrajinskim liderom, koji je, inače bio „plodotvoran“ (Zelenski), „dobar i otvoren“ (Vučić). 

Ona je nastavak njegovih ranijih apela građanima da rat Rusije i Ukrajine ne gledaju navijački, nego trezveno, zato što nije reč o utakmici, nego o najvećem krvoproliću od Drugog svetskog rata i to u našem najbližem komšiluku. Ruska agresija na Ukrajinu utiče na sve i u našim životima, na cene, na snabdevanje, na našu bezbednost i naše planove i ako prema svemu tome ostanemo da se odnosimo samo kao navijači, onda nemamo čemu da se nadamo. 

Ukrajina i ukrajinski narod, zaista, nikada ništa nisu loše učinili Srbiji. Baš suprotno. Kao mlada država, koja je tek stekla nezavisnost izdvajanjem iz Sovjetskog saveza, protivila se NATO bombardovanju Srbije 1999, njeni ljudi su protestovali u Kijevu i drugim gradovima protiv napada na srpske gradove. Nikada nije bila ni blizu priznanja kosovske nezavisnosti, čak ni sada kada trpi pritisak da to uradi. Jednostavno, ako bi to uradila, obesmislila bi svoju borbu protiv otimanja dela svoje teritorije od strane Rusije. I to je tačka koja danas spaja Srbiju i Ukrajinu više nego bilo koja bliska istorijska situacija. Pa i ona u kojoj Srbija i Beograd duguju zahvalnost ukrajinskim borcima što su u ogromnom broju (više od polovine sastava Crvene armije) učestvovali u oslobađanju od nacista. 

Zato su neshvatljive negativne emocije ljudi u Srbiji prema Ukrajini, njenom narodu koji se brani od spoljne agresije, od pokušaja da se ponište i kao narod i kao država. Vučićeva jednostavna izjava o Srbiji i Ukrajini zato je užasno važan korak da se sa takvim navijanjem prestane i da se prema ozbiljnim stvarima, koje utiču na naše živote, odnosimo na ozbiljan način. 

To što s pravom može da se kaže za odnos Ukrajine prema Srbiji, nikako ne može da se primeni na Rusiju. Da ne idemo daleko u istoriju, Srbija koju mi pamtimo trpela je štošta lošeg od Rusije. Nedavno se navršila 31 godina otkako je ruski ambasador u Savetu bezbednosti UN Julij Voroncov podigao ruku za uvođenje sankcija Srbiji, koje su je odvele u nezapamćenu bedu i raspad društva. 

Od tada, Rusija serijski glasa za sankcije prema Srbiji u Savetu bezbednosti, uključujući i one iz 1998 i 1999, koje su prethodile bombardovanju. U međuvremenu, aktivno i svesrdno pomaže, politički i oružjem Hrvatsku u sukobima protiv JNA i srpskih snaga u Krajini. Za bratske zasluge u pomoći hrvatskoj stvari, prvi ruski ambasador u Zagrebu Leonid Kerestedžijanc dobija orden od Tuđmana, kao jedini strani predstavnik, uz nemačkog ambasadora. Zauzvrat, Tuđman dobija od Kremlja orden Žukova. 

Ta bratska bliskost nije bila samo „incident“ Jeljcinove Rusije, kako se to danas predstavlja, već kontinuitet jedne štetočinske i licemerne politike Moskve prema Srbiji, koja vlada i u Putinovoj eri. Zato je ambasador Rusije Andrej Nesterenko, čim je u Zagrebu stupio na dužnost 2020, položio venac na grob Franje Tuđmana, uz tople reči poštovanja i zahvalnosti. 

Za razliku od Ukrajine, koja je oko Kosova kao najvažnijeg državnog pitanja Srbije, čvrsta i principijelna u odbijanju da ga prizna, Rusija ga dugo i na štetu Srbije, koristi kao presedan za svoje osvajačke i nasilničke akcije. Upravo je nezavisnost Kosova uzela kao opravdanje za priznanje nezavisnosti, najpre Abhazije i Južne Osetije pre 15 godina, a sada i četiri okupirane oblasti na istoku Ukrajine. 

Kosovo za Rusiju nije pitanje principa, kao što je za Ukrajinu i Srbiju, nego samo dobar izgovor da krene u osvajačke pohode na susedne države i otima im deo po deo njihove suverene teritorije. I zločin u Srebrenici je za Kremlj samo čip u pokeraškoj igri osvajanja tuđih zemalja, i to opet po leđima Srbije. Još 2008, pravdajući agresiju na Gruziju, Sergej Lavrov je govorio o Srebrenici i genocidu, kako Rusija neće da dozvoli da se nad njenim narodom ponovi genocid kao u Srebrenici 1995. I njegov šef Vladimir Putin je potezao Srebrenicu kad mu je trebalo da „brani od genocida“ svoje sunarodnike u Donjecku 2017, pa 2019, govoreći „To će biti Srebrenica“, ako Ukrajina bude zatvorila svoje granice. 

Ukrajina, zaista, nikada ništa nije uradila protiv Srbije. Naprotiv, ona je njen dosledan i pravi prijatelj, jer poštuje interese Srbije i brani ih gde god je to potrebno. Rusija, zaista, jeste uradila mnogo toga protiv Srbije, kršila je i rugala se srpskim interesima, gde god je mogla i kad god je to bilo potrebno njenim državnim ciljevima. 

Ovo je stanje stvari u međudržavnim odnosima i na njih, s pravom podseća Vučić, kao na jedino važne za opstanak zemlje u nezapamćeno opasnim i komplikovanim prilikama kakve su nas zadesile. Sve ostalo je mit, magla i obmana na šta ozbiljni narodi ne smeju da se oslanjaju.