Kako rat u Ukrajini ulazi u novu godinu, postaje sve jasnije da terminologija – način na koji označavamo akcije, namere i događaje – nije samo pitanje semantike, već snažno oružje koje oblikuje percepciju i ishode. Kroz istoriju, jezik je ili prikrivao ili razotkrivao zločine, uticao na javno mnjenje i oblikovao tok istorijskih narativa. U slučaju Ukrajine, ne nazivati stvari pravim imenom rizikuje da brutalni agresor, Rusija, izbegne odgovornost za svoje zločine.

U ovom ratu i reči su oružje. Opasno je pogrešno, na primer, rusku invaziju nazivati „konfliktom u Ukrajini“ ili „ukrajinskom krizom“, kao da je reč o unutrašnjem nemiru ili sporu. Ovo nije nesrećna epizoda unutar Ukrajine; to je namerni, ničim izazvani čin agresije strane sile. Stvarnost se mora jasno izneti: Rusija vodi agresivni rat protiv suverene nacije, Ukrajine, u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Nazivati to drugačije znači umanjivati ozbiljnost situacije i, u finalu, omogućiti režimu Vladimira Putina da kontroliše narativ.

U nedavnom pokušaju da se predstavi kao mirotvorac, Putin je predložio „mirovne uslove“. Ali ne smemo biti prevareni: ovo nisu iskrene ponude za mir, već cinični zahtevi agresora čiji je glavni cilj aneksija ukrajinske teritorije i potčinjavanje njenog naroda. Nazivanjem ovih zahteva „mirovnim predlozima“ neki zapadni lideri rizikuju da legitimizuju Putinov pristup, zamućujući granicu između agresora i žrtve. Takve zloupotrebe terminologije doprinose lažnoj jednakosti koja potkopava borbu Ukrajine i hrabri Rusiju.
Jedan od najjezivijih primera zloupotrebe terminologije odnosi se na otmice ukrajinske dece od strane ruskih snaga, koje je Kremlj imao drskosti da nazove „usvojenjima“. Ovo nije čin dobrotvornosti ili saosećanja. To je promišljena strategija kulturnog i nacionalnog uništenja, čiji je cilj da Ukrajini oduzme budućnost prisilnom asimilacijom najmlađe generacije. Međunarodno pravo definiše prisilni transfer dece iz jedne grupe u drugu kao oblik genocida. Nazivanje ovih otmica „usvojenjima“ nije samo činjenično netačno; ono skriva ozbiljnost ruskih dela i rizikuje normalizaciju onoga što je, po svim definicijama, ratni zločin.

A šta reći o neprekidnim raketnim i dron napadima na ukrajinske gradove, ciljanju civila i infrastrukture? Ovi napadi nisu jednostavno „udarci“ ili „incidenti“. To su ratni zločini, i tačka! Kada ruske rakete pljušte po stambenim oblastima, školama, bolnicama i elektranama, njihov cilj nije vojni; njihov cilj je teror. Kremlj nastoji da slomi duh Ukrajine nanoseći maksimalnu patnju običnim ljudima. Svet mora biti jasan: namerno ciljanje civila je ratni zločin, i Putin, kao arhitekta ove strategije, snosi odgovornost! Umanjivati ovu brutalnost kao kolateralnu štetu ili nesrećan rezultat rata znači ignorisati nameru iza nje.

Istorijske analogije jasno pokazuju važnost jezičke preciznosti. Kada je Nemačka Adolfa Hitlera 1938. godine pokušala da anektira Čehoslovačku pod izgovorom ’zaštite etničkih Nemaca’, svet je odgovorio popuštanjem, tretirajući to kao ’teritorijalni spor’. Taj jezik je razvodnio pravu prirodu Hitlerovih ambicija, podstičući ga na dalje osvajanje. Isto se dogodilo i sledeće godine, kada je Nemačka izvršila invaziju na Poljsku, što su mnogi tada, u strahu od eskalacije, pokušavali da objasne kao ’granični spor’. Taj jezik je razvodnio pravu prirodu Hitlerovih ambicija, podstičući ga na dalje osvajanje. Isto važi i danas. Putinove tvrdnje da „štiti rusko govorno područje“ u Ukrajini odjekuju Hitlerovim opravdanjima, ali se čini da su neki u međunarodnoj zajednici nevoljni da povuku jasnu granicu. Nazivati Putina „zabrinutim zaštitnikom manjina“ znači igrati direktno po njegovim pravilima, dajući mu oreol legitimnosti.

Opasnost relativizacije termina u ovom sukobu ne može se dovoljno naglasiti. Ne postoje dve jednake strane; postoji agresor i postoji žrtva koja se brani. Rusija, država pod vođstvom autoritarnog režima s ekspanzionističkim ambicijama, napala je Ukrajinu, demokratsku naciju koja brani svoju teritoriju, narod i vrednosti. Svaki pokušaj da se ovo predstavi kao scenario „obe strane“ izneveruje istine i ohrabruje Kremlj. Na primer, nazivanje ukrajinskih odbrambenih napora „eskalacijom“ ili „provokacijom“ direktno hrani narativ Moskve da su Ukrajina i Zapad odgovorni za produžavanje rata.

Takva terminologija ne samo da iskrivljuje istinu; ona ima stvarne posledice na terenu. Režim Vladimira Putina je izuzetno svestan kako jezik utiče na percepciju. Izjave zapadnih političara koje izražavaju strah od „eskalacije“ ili „šireg evropskog sukoba“ prijaju Putinovim ušima, jačajući njegovu strategiju zastrašivanja. Svet mora razumeti da ovaj Kremlj nije „normalan“ režim, a Putin nije „normalan“ lider uključen u konvencionalnu diplomatiju. Rusija, pod Putinovim vođstvom, postala je odmetnička država, prkosi međunarodnim normama, čini ratne zločine i preti bezbednosti Evrope. Ovom režimu se ne sme udovoljavati niti s njim pregovarati; on se mora zaustaviti na granicama Ukrajine.

Ohrabruju nedavne izjave istaknutih glasova u demokratskom svetu koji pozivaju na podršku Ukrajinskom „Planu za pobedu“, kako ga je artikulisao predsednik Volodimir Zelenski. Ovaj plan, koji uključuje oslobađanje okupiranih teritorija, odgovornost za ratne zločine i uspostavljanje dugoročnih bezbednosnih garancija, nudi plan puta za odlučan kraj ruske agresije. Demokratski svet mora bezrezervno podržati ovaj plan. Pobeda za Ukrajinu nije samo ukrajinski interes; to je odbrana međunarodnog poretka, zaštita demokratskih vrednosti i brana protiv autokratskog ekspanzionizma.

Ako svet dozvoli da se usvoji verzija događaja Kremlja, rizikuje da validira imperijalističke ambicije Rusije i pošalje poruku drugim autoritarnim režimima da sila opravdava sve. Svaki pogrešno upotrebljen termin – svaki eufemizam i relativizacija – daje Putinovoj propagandnoj mašini još više prostora za manevrisanje.

U ovom ratu, reči nisu samo etikete; one su moralni stavovi. Svet mora stati uz Ukrajinu ne samo vojnom podrškom već i verbalnom preciznošću. Samo nazivajući stvari pravim imenom možemo razotkriti punu strahotu ruskih dela, suprotstaviti se propagandi Kremlja i osigurati da pravda pobedi. Vreme je da demokratski svet nazove ovaj rat pravim imenom – kampanjom ničim izazvane agresije i terora – i obaveže se da će pomoći Ukrajini da pobedi u ratu koji nije želela.

Kao što je Vinston Čerčil upozorio u mračnim danima Drugog svetskog rata: „Onaj koji popušta krokodilu, može samo da se nada se da će ga pojesti poslednjeg.” Demokratski svet ne sme hraniti krokodila ruske agresije nejasnim rečima i porukama i oklevajući u ispunjenju obaveza. Jezik koji koristimo danas oblikovaće svet sutrašnjice. Neka to bude svet u kojem Ukrajina stoji slobodna i bezbedna a Evropa bez straha od diktatora i siledžija.

I na kraju, evocirajmo još jednom Čerčila koji je rekao: „Istina je neosporiva. Malicioznost je može napasti, neznanje je može ismevati, ali na kraju — ona je tu.“
Demokratski svet se nalazi pred jasnim i jednostavnim izborom.