Nekada je bilo jednostavno. Mislilo se – ako negde ima američkih vojnika onda će tu doći i američki biznis. Ovu jednostavnu geopolitičku jednačinu koristili su na Balkanu svi, od profesora univerziteta, novinara, diplomata pa do analitičara ispred seoskih zadružnih prodavnica. Ruku na srce, ovakvom uprošćavanju pomogli su i mnogi sa Zapada koji su olako obećavali prosperitet samo da se ratne strasti smire. Dugotrajno bavljenje Balkanom isključivo kao vojnim i bezbednosnim problemom, ostavilo je duboko i loše nasleđe po kojem je mir najviše čemu region može da se nada, i da ne treba da traži niti da očekuje ništa više. A jednačina s početka ni izbliza se nije ispostavila kao tačna, proverite u Severnoj Makedoniji, na Kosovu, u Bosni. 

Dolazak američke razvojne agencije DFC u Srbiju, samo 14 dana nakon ekonomskog sporazuma Beograda i Prištine u Beloj kući, očita je i snažna demonstracija promene američke politike na Balkanu. Promena je ogromna i ide iz temelja, Amerika je posle četvrt veka gledanja na Balkan kao isključivo bezbednosni i vojni problem, promenila naočarei počela da ga posmatra kroz ekonomska i razvojna sočiva. Početni pristup bio je, možda, nužan, jer je trebalo zaustaviti rat usred Evrope, ali on nije doneo prosperitet. U Vašingtonu su, zato, odlučili da promene “igru” i kao rešenje za okoštale probleme (Kosovo) ponude kombinaciju novca (razvoja) i političkog partnerstva. 

Još od početka mandata, Donaldu Trampu ne daju šansu za uspeh na terenu spoljne politike, “gađaju” ga sve vreme zbog njegove najave da će se svetskim krizama baviti kao i biznisom, da će sklapati “dilove”. Ako zanemarimo prethodne godine, njegove uspone i padove na međunarodnoj sceni i zadržimo se samo na poslednjih nekoliko meseci koliko se bavi i našim dvorištem, Trampova strategija “sklapanja dilova” više je nego uspešna. 

Dil Beograda i Prištine, kojem je kumovao 4. septembra u svojoj kancelariji u Beloj kući, samo je jedan deo šire Trampove spoljnopolitičke akcije u koju su uključeni i odnosi Izraela i Arapa na Bliskom istoku, pa i unutar-Avganistanski pregovori između Vlade i Talibana, koji su pokrenuti u Dohi. Njihova zajednička crta je želja američke administracije da se nakon mnogo decenija, povuče (vojno i bezbednosno) iz što je više moguće globalnih kriznih područja i da svoj uticaj nastavi da održava drugim sredstvima, pre svega ekonomijom i diplomatijom. Prepuštajući svoju dotadašnju ulogu moćnog, naoružanog nadzornika, lokalnim igračima, koji prihvataju obavezu da grade snažno partnerstvo sa Amerikom. 

Kosovo je, na primer, samo jedno od područja sa kojih Tramp želi da povuče što je više moguće svojih vojnika, danas ih u Kforu ima 667. Povukao je vojnike iz Sirije, najavljuje smanjenje i u Nemačkoj, naravno i u Avganistanu… Vojsku želi da zameni nečim profitabilnijem za Ameriku, ali isplativijem i za onog kod koga je vojska, a to je bez sumnje biznis, u kombinaciji sa političkim partnerstvom.  

Dilom iz Vašingtona, Srbija polako prestaje da bude evropska “vojna krajina”, kako je već duže posmatraju iz Brisela, a kosovski problem prestaje da se tretira samo kao vojno-bezbednosni. Američka ofanziva već sada je ubrzala poslovično spore evropske medijatore da što pre dovedu do dogovora Beograda i Prištine. A novom, “mirovnjačkom” strategijom sasvim sigurno će promeniti i odnos EU prema Balkanu, koji je sve ove godine ustvari odnos prema svojoj graničnoj zoni, za koju je jedino bitno da bude stabilna i bez rata. „Kako bismo učinili rat nemogućim na našem kontinetu, potrebno je da ujedinimo Evropu uvodeći Balkan u EU“, govorila je Federika Mogerini do prošle godine, gledajući, dakle, na Balkan, samo kao na problematično dete koje treba držati dalje od kavge. O tome da li će dobiti doručak, obrazovanje, šansu da bude jedan od ravnopravnihEvropljana gotovo da se nije mislilo.

Nekoliko stotina kvadrata poslovne kancelarije američke razvojne agencije DFC u Beogradu doneće veću korist i veću šansu Srbiji i Balkanu nego 3,5 kvadratna kilometra baze Bondstil na Kosovu. Doneće korist i Americi i njenoj ekonomiji, jer će dovesti biznis u zemlju u kojoj su investicije veoma profitabilne, kao malo gde u Evropi. Doći će u zemlju koja je partner, a ne američki suparnik. 

Odvažnost novog američkog pristupa mora da “zarazi” i Evropljane, kako bi i oni iz balkanske jednačine izbacili bezbednost, i ubacili razvoj, kao glavnu komponentu. Ovo je prostor čije su sve ekonomije zajedno jednake jednoj Slovačkoj, a populacija nešto manja od rumunske i zato ni na koji način ne može da naruši bilo kakve balanse unutar Unije. Amerika svojim snažnim ulaskom u Srbiju i na Balkan, preko kosovskog pitanja, ustvari ohrabruje Evropu da učini isto, i da što pre “usisa” u sebe jedino područje koje još nije integrisano u EU. Tako što će prestati da Srbiju i susede tretira samo kao “kasarnu” za odbranu od migranata, kriminalaca i sopstvenih konflikata i otvoriti im šanse za brz razvoj. Poslušajte Trampa, njegov poslovi njuh za “dobar dil” donosi rezultat.