Vest da Vladimir Putin ne dolazi u posetu Srbiji ima jednako veliki odjek u srpskoj političkoj javnosti kao i kada je u ranijim prilikama dolazio u Beograd. Imamo i sada pristalice i protivnike njegovog dolaska, a kada je reč o ovim drugim, podjednako su obradovani vestima o nedolasku i prozapadni i proruski oponenti Aleksandra Vučića. Jedni nedolazak Putina vide kao pouzdan znak da se Srbija ipak okreće Americi i Zapadu, dok su drugi uvereni da Vučić više nema podršku Rusije i njenog lidera i da su urodila plodom njihova tužakanja Moskvi da su samo oni iskreni prijatelji Rusije i da sa Vučićem više ne treba da imaju posla.

Nisu u pravu ni jedni ni drugi, već su po ko zna koji put žrtve svojih preteranih očekivanja, nerealnih želja i precenjivanja sopstvenih mogućnosti i uticaja. Poput mnogih drugih svetskih lidera, ruski predsednik, jednostavno, već mesecima ne putuje u međunarodne posete iz predostrožnosti zbog pandemije virusa i u kontaktu je sa minimalnim brojem saradnika. Njegova očekivana poseta Beogradu “žrtva” je sasvim objektivnih okolnosti, koje već čitavu godinu blokiraju međunarodni diplomatski život.

Da je situacija drugačija, nema sumnje da bi Putin više nego rado doputovao u Beograd. Srbija je, naime, jedna od retkih evropskih destinacija u koju ruski predsednik uopšte i putuje poslednjih godina, još od izbijanja ukrajinske krize, jer je u evropskim okvirima od tada prilično izolovan. Njegove diplomatske aktivnosti uglavnom se svode na posete i susrete sa liderima zemalja nastalih iz nekadašnjeg SSSR-a, tako da svakim dolaskom u Beograd, on uvek dobije poen kod domaće javnosti da je i dalje aktivan i bitan na međunarodnoj političkoj sceni.

A da dodatno razočaramo one prozapadno orijentisane protivnike Putinovog dolaska u Beograd, on bi naročito u ovom trenutku rado došao u Srbiju, baš nakon Vučićeve uspešne posete Vašingtonu i razgovora sa predsednikom Trampom, kako bi amortizovao efekte tog događaja i ličnim dolaskom “na noge” Srbiji pokazao ko je njen “stvarni prijatelj” i nanovo podgrejao pro-ruski sentiment kod naših ljudi.

Razume se, za Putinovu posetu Beogradu biće još prilike, a to će ponovo biti jedan od važnih, emotivnih dana iz naše istorije, kada ruski lideri obično dolaze u Srbiju – bilo da je to oslobođenje u Drugom svetskom ratu, ili, pak, početak NATO-bombardovanja krajem marta.

Mnogo važnije od podešavanja diplomatskog kalendara je pitanje – kakve istinske koristi Srbiji donose ovakve posete i u čemu je njihova suštinska vrednost za Srbiju? Ima li, uopšte, sadržinskog značaja u ovim prilično čestim kontaktima ruskog predsednika sa srpskim rukovodstvom ili je reč samo o bildovanju Putinove pozicije na unutrašnjoj ruskoj sceni, na kojoj već godinama ne stoji najbolje, bar kada je reč o aspektu njegovog opadajućeg međunarodnog uticaja.

Otkako je pre tačno dve decenije došao na vlast u Rusiji, Putin nije iskreno podržavao nijednog lidera zvanične Srbije, ni Koštunicu, ni Tadića, ni Vučića. Čak ni Miloševića kojeg je “zatekao” prilikom svog dolaska na vlast 2000. godine, što jasno vidimo iz tadašnjih Putinovih razgovora sa američkim zvaničnicima, čije je transkripte nedavno objavila Fondacija Bila Klintona. Jedini srpski političar koga je Putinova Rusija iskreno podržavala sve vreme bio je Vojislav Šešelj, jer on je zastupao politiku kakvu Moskva zaista želi da vidi u Srbiji i na Balkanu.

U tom smislu krajnje je ilustrativna priča, koja kruži u obaveštajnim krugovima, da je tokom svoje posete Beogradu u januaru 2019. i velelepnog dočeka koji mu je priređen ispred Hrama Svetog Save (sećate se njegove nevoljno izgovorene poruke okupljenim građanima – Spasiba za družbu), svojim najbližim saradnicima, ironično i uz smeh navodno rekao: “Video sam se sa dvojicom, jedan koji me ne podnosi, a drugi koji glumi da me voli”, misleći na Vučića i Ivicu Dačića.

I zato, Putinov nedolazak u Srbiju ovog oktobra, neće imati nikakve negativne posledice po naše državne interese i poslove. Njegovim dolaskom Srbija ne bi stekla nikakvu novu ekonomsku korist, jer je i sama Rusija već godinama u ogromnim ekonomskim problemima, prevashodno zbog niske cene nafte, ali i zbog ekonomskih sankcija Zapada. Ne bismo mogli da očekujemo ni novine u vojnoj saradnji, iz prostog razloga što smo i do sada plaćali (često i avansno) svaki komad oružja koji je stigao iz Rusije. A ako je nešto predstavljano kao poklon, poput polovnih aviona MIG-29, bili smo obavezni da Rusima platimo remont, čija je cena bila viša nego da smo nabavljali nove avione, sa fabričke linije. Putinovom posetom Srbija ne bi stekla ni naročite diplomatske poene na međunarodnoj sceni, jer je uticaj Moskve na svetska zbivanja u stalnom i višegodišnjem opadanju. A to se naročito odnosi na rešavanje kosovskog pitanja, u kojem glavnu reč vode EU i Amerika. 

Uskraćeni smo samo za još jednu u nizu krajnje protokolarnih poseta, bez ikakve opipljive političke i ekonomske sadržine, nabijenu forsiranim emocijama o “večnom bratstvu” i “neraskidivim istorijskim vezama”. Za tako nešto Srbija uvek ima vremena samo je  pitanje da li ima potrebe, jer, u ovom trenutku ima mnogo važnijih i prečih poslova.