Krize nisu u svemu loše. One čine da ljudi i čitava društva budu mudrija, zato što ih svojim posledicama primoravaju da uče brže nego što bi učili da je stanje normalno. Krize su kapije koje ubrzavaju naše društveno sazrevanje kada kroz njih prolazimo. U svakom takvom prolasku zadobijamo ogrebotine, nekad manje, a nekad veće, ali uvek izlazimo bolji i spremniji nego što smo bili.

Pre decembra 2019. godine, svet je imao ogromno znanje o zaraznim bolestima, stekao ga je istorijskim iskustvom, učenjem i prolaskom kroz stotine epidemija, koje su odnosile milione života. Ipak nedovoljno znanja za novu infekciju, koja je za dva meseca zaustavila celu planetu, po prvi put od njenog postanja. Taj veliki i pametni svet postao je manji od najmanjeg živog stvora, nevidljivog ubice o kojem smo znali ponešto, ali nedovoljno da bismo mu se suprotstavili.

Strah od nepoznatog je bazično ljudsko osećanje, teško ga je prevladati i odupreti mu se. Može se protiv njega samo znanjem, a ono nikada nije konačno. Malena korona nas je na to brutalno podsetila. Znanje je bez sumnje ono što nas kroz krize vodi tako da iz njih izađemo sa što manje štete, ali vode nas i ljudi koji imaju sposobnost da upravljaju ne samo poznatim, već naročito da se uhvate u koštac sa nepoznatim. Ti ljudi su lideri. O njima je govorio jedan od čelnih ljudi Google-a i AOL-a, rekavši da “menadžeri upravljaju poznatim, a lideri nepoznatim”.

Kako izgleda upravljanje nepoznatim danas, u doba Korone, kada su ulog ljudski životi?

Kina, u kojoj je virus korone napao ljudsku vrstu, učinila je mnogo da nepoznato ostane nepoznato. Suzbijala je napor lekara da obaveste svet o opasnosti koja preti, činila je to refleksno, štiteći svoj autoritarni sistem od infekcije loših vesti. Na taj način ugrozila je ceo svet, koji je prekasno dobio alarm da su životi u opasnosti. Na kinesko ćutanje naslonila se haotična reakcija Svetske zdravstvene organizacije, koja je ignorisala blagovremeno upozorenje sa Tajvana (jer Tajvan, zaboga, nije član UN) da se virus prenosi sa čoveka na čoveka, pa je i 12. januara saopštavala da su ljudi bezbedni od virusa, što je tada bilo i zvanično, ali i netačno, tumačenje Pekinga. Greške su se nizale, proporcionalno manjku sposobnosti vođa da se bave nepoznatim. Zaleđena apokaliptičnim vestima iz Italije, Evropska unija je nestajala pod dizanjem nacionalnih bedema za odbranu od zaraze. Jedna od druge, članice EU otimale su tovare maski, rukavica i respiratora, gazeći po mračnim aerodromskim skladištima čuvenu evropsku solidarnost, svoju temeljnu vrednost na kojoj je EU nastala kao najuspešniji mirovni projekat u istoriji čovečanstva. 

Donald Tramp se sprdao sa virusom sve dok nije zapljusnuo, poput cunamija, obale njegove velike zemlje i počeo da kosi na hiljade ljudi, pretvarajući Njujork u betonsku pustinju, po kojoj su razmeštene poljske bolnice i kolektivna groblja. Britanija je, najpre odlučila da se prepusti virusu, da strategijom imunizacije krda njena populacija isturenih grudi dočeka koronu. Sve dok projekcije sa Oksforda i Imerial College-a nisu pokazale da će ishod biti katastrofalan, pa je vlada Borisa Džonsona momentalno podigla branu, pridruživši se ostatku zabarikadiranog sveta.

Srbija je od prvog trenutka krenula oštro, zatvorila se skoro hermetički prema spolja, a ništa manje labavo ni prema unutra. “Jedne od najrigidnijih mera u celoj Evropi”, pisao je Associated Press polovinom marta o Srbiji, povodom uvođenja vanrednog stanja. U tom trenutku zvučalo je kao kritika, ali je srpsko zatvaranje pred koronom iz dana u dan postajalo evropska praksa. Oni koji su propustili dane i nedelje štiteći svoje slobode kretanja ili način života, kao najviše vrednosti, ubrzo su počeli da prebrojavaju stotine, pa i hiljade mrtvih.

Ako su Srbija i njen lider Vučić bar donekle ostavljeni na miru od svetskih medija zbog “rigidnih mera”, ipak su zadržani u njima kao lajtmotiv za jednu drugu priču. Zbog zahvalnosti Kini koja je prva u Srbiju uputila preko potreban medicinski materijal (onaj oko kojeg su se otimali članice EU po magacinima), Vučić je postao primer za nagli “meki” upliv Kine na evropsko tlo, preko tzv korona-diplomatije. Srbija i njen predsednik postadoše zvezde nebrojenih “analiza” u zapadnim medijima, sa sve jednim te istim zaključkom – oni su najbolji primer za to kako Kina pokušava da “opere” svoju odgovornost za širenje virusa po celom svetu. Kineska medicinska podrška Srbiji je, pritom, minorna u odnosu na onu koja je otišla u srce EU, Italiju i Francusku pre svega, neuporedivo je manja čak i od one koja je iz Rusije stigla u Njujork. Ipak, zanemarimo ovakve štancovane, kao jaje jajetu slične pamflete, sročene po inerciji koja Srbiju već duže vodi kao ruski ili kineski “asset” usred Evrope. Jer, pandemija će promeniti mnoge stvari, pa i ovu.

Aleksandar Vučić je u dosadašnjem toku virusne krize pokazao jake liderske osobine. Imao je na samom početku jasnu viziju (sprečiti žrtve), imao je jasnu strategiju da tu viziju sprovede (mere za borbu protiv epidemije, krizni štabovi…) imao je znanje (zdravstveni stručnjaci), imao je i novac (uštedjen tokom proteklih godina kroz jačanje javnih finansija). I što je za našu priču najbitnije, imao je saveznike na svim stranama sveta. Zato mu je prva pomoć stigla iz Kine, a odmah potom iz Evropske unije, nešto kasnije i od Rusije i SAD. The Guardian je jedan od retkih koji se “ne lepi” na priču o Srbiji kao kineskom trojancu usred Evrope, već oštroumno zaključuje da se Vučićeva Srbija postavila kao udavača oko čije ruke se nadmeću najveći svetski igrači.

Kriza je samo potpuno osvetlila ono što se u Srbiji i sa Srbijom zaista dešava poslednjih osam godina. A dešava se pokušaj da jedna, i u evropskim razmerama, mala zemlja, uspostavi jaka savezništva sa što više igrača iz vrha globalne moći, ne mareći mnogo za njihove međusobne sukobe. To je njihova stvar. Kriza je samo pokazala kuda će se Srbija kretati nakon krize, a tim putem će se sasvim izgledno kretati i veći deo planete. A to je mnogo veće otvaranje jednih prema drugima, labavljenje dosadašnjih konflikata (trgovinski ratovi, sankcije, protekcionizam, blokada međunarodnih sporazuma…) i verovatno vraćanje globalnog poretka na “fabričko podešavanje”, oličeno u snažnom multilateralizmu, uticajnim međunarodnim institucijama i međusobnoj saradnji. Razume se, kriza se nikada ne završava povratkom na tačku koja je krizi prethodila. Kriza uvek ostavi u životu neke od privremenih mera i odnosa koji su važili samo za taj period. Iz krize se izlazi promenjen, obično nabolje. Oni ljudi i ona društva koji su u stanju da predvide to “nepoznato”, iz krize izlaze mnogo jači nego što su u nju ušli. Vinston Čerčil je preuzeo liderstvo u momentu kada je Britanija bila uplašena, kada nije imala viziju, oslobodio je straha i odveo je do pobede, jer je imao čvrstu sliku buduće Britanije i buduće Evrope, kao i sposobnost da svoje sledbenike uveri u ostvarivost te vizije. Srbija će kao i sve ostale države, posle pandemije, zakoračiti u jedan novi svet. Svet koji će tražiti novi model za svoje funkcionisanje. Za mnoge će to ponovo biti nešto nepoznato i tražiće lidera da tim nepoznatim upravlja. Izgleda da je Srbija već obavila taj posao.